Припадам оном, не баш малобројном, скупу грађана Србије, које у јавним гласилима називају „евроскептицима“. У мом случају, то значи да не бих волео да Србија упорно стреми ка учлањењу у ЕУ, не питајући за цену и независно од тога да ли ће Унија опстати или не.

Признајем, ипак, да ме је жестоко изненадила вест о резултатима британског референдума. Знало са да ће резултат бити „тесан“, али сам био спреман на опкладу да ће победити опција за „останак“. Срећом, нико ми опкладу није понудио, па сам тако уштедео велику своту новца, коју бих изгубио.

Своју сам прогнозу ослањао на уверењу да Волстриту и Ситију одговара опстанак Велике Британије у европској породици, а чинило ми се да нема у свету те силе која би се могла успешно супротставити остварењу интереса моћних финансијских корпорација, које лако (преко својих медија, тајних служби и организација, бројних влада и армија) могу купити наклоност јавног мњења за било коју идеју.

Можда сам, попут великог дела потрошача јавних информација, успешно обманут изјавама високих функционера са Волстрита и Ситија да нипошто неће поздравити иступ Британије из ЕУ, а да су баш Волстрит и Сити, тајно, такву дестабилизацију (економску и политичку), ко зна зашто, подстицали и прижељкивали?

Ако није тако, прилично је вероватно да се финансијске корпорације неће, ни сада, лако предати. Оне ће свим расположивим средствима, а та су средства заиста грандиозна, током мучних (и што мучнијих) „преговора о изласку“, релативизирати одлуку јавног мњења Велике Британије све док не постане потпуно нејасно шта значи „напуштање“ а шта „останак“. Па зар није и премијер Камерон који је, на изборима пре пар година, испливао на таласу анти-ЕУ реторике, после преузимања власти „окренуо плочу“? И зар није, само два дана после референдума, два милиона гласача потписало петицију да се одржи нови референдум који би, ваљда, морао да се понавља све дотле док се не донесе одлука о „останку“?

Можда ће се одлука о „останку“ донети и под претњом распада Велике Британије на део који је против „напуштања“ (Шкотска, Велс, Северна Ирска) и преостали део острва? Нама је добро познато колико су референдуми „незгодни“ инструменти и да могу довести до разбијања државе и крвавих грађанских ратова, као у Југославији деведесетих година.

Да ли ће Србија наставити са процесом придруживања ЕУ и у новонасталим околностима, упркос претешким захтевима Уније, који често не одговарају српским економским интересима: признање Косова, санкције Русији, одустајање од Јужног тока, улазак у НАТО, одустајање од изградње пруге Београд – Будимпешта (финансиране кинеским капиталом), прихватање централизације БиХ итд?

Председник владе Вучић често истиче да се народ, на последњим изборима, изјаснио за политику придруживања ЕУ. Сумњам да је гласачко тело склоно да своје виталне економске (и политичке) интересе подреди овом, наметнутом, задатку. Али не сумњам да су, на последњим изборима, грађани великим делом дали своје безрезервно поверење Вучићу, познатом по способности да изврши маестралан заокрет (можда чак и са ЕУ-пута?) који би, у овом тренутку, или у неком другом – премијер ће то најбоље умети да изабере – битно допринео најбржем економском развоју Србије.

Опширније у штампаном издању

---

У овом броју још и …

• Упишите се у ред „Жена змајева“
• Уручена признања Мој избор за 2016.
• Белмедик– европски шампион за „Однос према клијенту“
• ЕСТИЕМ конференција у новембру
• Сајам у Цириху за дијаспору
• Избором нових чланова појачан састав УО ПКС
• Историјски лет за Њујорк
• Међународне студије и на Економском факултету
• РИЧАРД ТЕМПЛАР: 100 ПРАВИЛА ЗА ДОБАР МЕНАЏМЕНТ (1): Не узимајте новац на зајам
• Следећи број Економетра излази 6. септембра 2016.