У тренутку када овај текст буде штампан, верујем да ће Новак Ђоковић већ бити први тениски рекет света.
Данијел Цвијетићанин
Али чак и ако се то не догоди, уверен сам да је већ постигао неупоредиво значајнији и већи успех – задржао се, дуже од четири године, међу три играча на самом врху тениске елите! Таква истрајност у остваривању одличних резултата није својствена темпераменту људи са овог простора. Жао ми је што морам да кажем да и за домаће привредне подухвате важи сличан закључак.
Но кад је већ реч о рекету и домаћој привреди, питам се да ли треба да се дивимо нашим бизнисменима, довољно храбрим да се ухвате у коштац са импресивним бројем рекеташа из политичких странака, или пак довољно препреденим да, у синергији са њима, развију своје „послове“ до неслућених размера. Страх ме је да се најпредузимљивији умови наше земље баве питањем како да се приближе утицајним политичким моћницима, па не могу да нађу ни времена (ни снаге) да се баве озбиљним економским проблемима.
За политичке странке, модел рекетирања једноставан је за примену. Неопходно је креирати што већи број магловито дефинисаних административних процедура, стимулација, реформи, али и одговарајућих поступака забрана, дозвола и делимичних препрека. Разуме се, потребно је развити и широку лепезу интервентних (подстицајних) мера: инвестиционих планова, субвенција, пореских (и других) олакшица, премија… Укратко, створити амбијент бројних могућности коришћења привилегија, које нису доступне свима. А ко ће имати среће да их искористи, зависи од посебне врсте „пословне сналажљивости“ (блискости са моћним странкама).
Колико ће процедуре трајати и какав ће бити исход, зависиће од инструкција са високог места. Заинтересовани предузетник мора наћи добронамерног „пријатеља“ (из странке), који може да „среди да се све за њега добро заврши“. Ваљда се добровољни прилог политичкој партији подразумева, или се бар подразумева да се на „подржаном“ послу запосле прави људи (погодите ко ће их предложити), уз пристојне плате.
Наравно, постоје и грубљи облици модела, када се, са високог места, директно запрети пословним људима, или се на њих упућују (хушкају) новинари – „истраживачи“ и „независне“ комисије, не би ли их напречац одобровољили да дају свој прилог, а све зарад бржег просперитета Србије. Предуслов за функционисање оваквих модела је слаб правни поредак и свест да не постоји заштита пред вољом силника. Једина заштита од силеџија је молба за „заштиту“ силеџијама из друге странке, уз увек постојећи ризик да су се „народни усрећитељи“ већ претходно договорили о вашој судбини.
Поставите себи два питања: прво, да ли бисте желели да предузмете било какав привредни подухват – у оваквом амбијенту? А онда друго, зашто је стопа незапослености у Србији висока? Као одговор, закључићете да би укидање партијског рекета била једина тачка економског програма сваке политичке странке која искрено жели привредни просперитет. Мислите ли да је та мисија могућа? Или, као многи грађани, мислите да је страначки рекет једини мотив постојања политичких партија?
Опширније у штампаном издању
