Узрујани евроатлантски активисти често кличу са предизборних говорница да ће у Србију „довести“ стране инвеститоре, као да страни инвеститори не знају где је Србија?
Данијел Цвијетићанин
Бојим се да знају и више од тога. Знају да у Србији могу (озбиљније и крупније) да послују само они које „доведу“ (и штите) владајуће политичке странке. Страним улагачима оне могу да обезбеде, на рачун пореских обвезника, бесплатно земљиште и радну снагу, као и многе друге привилегије. Једина опасност постоји од – смене власти. У домаћем привредном моделу стабилност пословања би била далеко већа када не би било избора – бар тридесет година. Такву врсту „стабилности“ западни капитал обезбедио је великом броју земаља у Јужној Америци, Африци, Азији и Источној Европи. Истина, та стабилност има своју цену – низак ниво развоја и стравичне социјалне неједнакости, али ко хоће да живи као „сав нормалан свет“, мора да се стрпи.
У превеликој бризи да обезбеде бољи живот, који не може да чека (као што ни ЕУ не може да чека), лидери Србије запињу из све снаге да обезбеде додатне међународне кредите. Изгледа да се успех неког политичара и не мери другом мером, осим износом кредита који је успео да обезбеди („избоксује“) у иностранству. Да ли се ико икад запитао како ће, у ближој или даљој будућности, Србија вратити позајмљени новац? Приметили сте да се, у ситуацији презадужености, од Грчке захтева да прода острва, а на хрватску обалу евроатлантски инвеститори (и повериоци) бацају чежњиве погледе. Можда вам је лако да замислите Грчку без њених острва, али се питам како замишљате Србију без њених шума, вода и пољопривредног земљишта? Али, дугови се морају вратити. Или сте и ви, као наши лидери, заражени „оптимизмом“ да ће се у скорој будућности „нешто догодити“ (судар са кометом или сл.) па ће, поред осталог, и сви дугови нестати у катаклизмичном тренутку? Заиста, у том случају, од прекомерног задуживања и продаје ресурса нема боље стратегије!
Да ли ико данас размишља о томе какав може бити одговор у оном другом сценарију, ако до опште катастрофе не дође? Упркос потпуној сагласности владе, председника, експерата и привредника о стратегији развоја до 2020, према којој је ове године требало извршити заокрет за 180 степени и окренути се штедњи, индустријској производњи и извозу, наставило се по старом – стимулисању задуживања и потрошње. Мировање отплата кредита и субвенционисање камата оптерећују пореске обвезнике, али олакшавају додатно задуживање. При том, банкама се обезбеђује остваривање грандиозних профита, на које су навикнуте од тренутка кад им је поклоњен домаћи финансијски простор. Задуживање се наставља и можда није далеко дан када ће ревносни службеници морати, да би наплатили кредите, да „зађу по кућама“ и покупе све вредно што је домаћинствима преостало после измирења пореских обавеза.
Да ли постоји било каква идеја о програму смањивања, а не само одлагања, дугова државе, привреде и домаћинстава? Да ли ће, и како, наши унуци и праунуци испливати из перманентне „дужничке кризе“? Како изгледа живот који њих може да сачека? Нажалост, одговор на ова питања опет је у облику питања: Ко би гласао за странку која би са програмом раздуживања изашла на изборе?
Опширније у штампаном издању
