Премудри финансијски експерти помињу, последњих месеци, застрашујућу синтагму „други талас кризе“, желећи да објасне пад цена хартија од вредности на светским берзама и огроман раст задужености, чак и развијених земаља.
Данијел Цвијетићанин
Многи од њих се праве изненађени, као да се у свету финансија и бизниса десило нешто неочекивано. После просперитетног периода, који је почео падом Берлинског зида, и тријумфалног јуриша капитала на исток, уз феноменалне профите од којих је застајао дах, 2007. године су сви уочили да је светска економија успорила раст и показала тенденцију пада. У САД је дошло до финансијских турбуленција. Ипак, држава је „залегла“ иза банака које су биле пред банкротом, но у структури инвестирања, производње и потрошње САД ништа се битно није променило.
Весели банкарски менаџери делили су (опет) астрономске бонусе, овај пут као награду за успешно магарчење грађана и пребацивање потенцијалних губитака на пореске обвезнике. „Профити наши – ризик ваш“ поручили су амерички тајкуни својој домаћој јавности, али и целом свету. А администрација САД била је пресрећна што је успела да „ублажи кризни удар“. После бенгалске ватре (краткотрајног опоравка), структурни дефекти су поново вратили тржишта у прозаични свет економских истина. Дефицити се не могу одржавати на дуги рок, чак и када индустрија илузија ради пуном паром.
Страх ме је да се неки од америчких „експерата“ не досети ратних подухвата, као историјски провереног модела изласка из кризе (ух, изгледа да им је то већ неко рекао!)
Српски лидери, као да су пали с Марса, почели су гласно да се питају „да ли ће се криза прелити и код нас?“ Изгледа да им још нико није објаснио да је цео свет у истом финансијском казану, па о неком „преливању“, унутар тог казана, тешко да може бити разговора. Али и без тог „преливања“ презадужена (а неконкурентна) привреда грца под огромним теретом добрано задужене (а неефикасне) државе. Очајни грађани, такође прилично задужени, губе радна места, а они срећнији, месецима не примају плате.
Додајте, на сву ову муку, приближавање (преступне) изборне године. Кога не застраши вест да је то последња година у календару Маја, мора да ће га застрашити чињеница да ће ово бити година избора „без алтернативе“(!?) Тешко је и замислити хиљаде километара асфалта, десетине хиљада врста субвенција и стотине хиљада нових радних места, које ће, у име пореских обвезника, обећати кандидати – подстицани нездравим оптимизмом. Највеће евроатлантске странке у Србији (има ли других?) бориће се, страсно и пуном снагом, око последњих остатака транзиционог плена. А ако се оствари само пет процената њихових обећања, дуг Србије се мора повећати бар за 96 посто.
Па ви сад видите да ли се у овакву привреду може „прелити“ криза? Министар Јеремић би ме, вероватно, допунио: грађанима који имају овакву власт – криза није ни потребна.
Опширније у штампаном издању
