Уверили сте се да ће грађани Србије, на следећим изборима, вероватно изабрати пут евроатлантских интеграција, за који се залаже већина политичких странака.
Данијел Цвијетићанин
То је логично, пошто странке, а и бирачи, осећају огроман страх од освете ЕУ и НАТО, уколико би се осмелили на супротан корак, а власт и њена пропагандна машина тај страх силно подстичу. Показало се да је страх најјачи мотор „евроинтеграција“ у Србији, без обзира на поразна искуства и привредне резултате досадашњег процеса „приближавања ЕУ“.
За економисте, међутим, није толико тужно сазнање да не постоје алтернативе у политичким изборима, колико их жалости чињеница да ни једна странка није на своју заставу истакла идеју економске слободе, ослоњене на чврст правни поредак и просторни ред, него се све, једногласно, залажу за још јачу државну интервенцију у привреди и усрећитељске мисије државе, уз напомену да „они (остали) немају појма о тим пословима. Али ако изаберете нас…“
Није тешко погодити да у земљи у којој се годинама троши за петину више од онога што се произведе, а увезе бар два пута више од онога што се извезе, захтеви за „бољим животом“ делују забрињавајуће (тако, отприлике, психијатрима изгледа жеља пацијента да полети са балкона деведесетог спрата облакодера). Али је јасно да би странка која би се залагала за већу штедњу (инвестиције) и мање плате и наднице, или за смањење увоза, била збрисана у изборној трци. Озбиљни економисти знају да би једино на основама штедње и одрицања, једнога дана, могло да дође до јачања привредне базе, што би, у даљој будућности, могло довести до вишег стандарда потрошње.
Истина је да многи пословни људи, па и јавно мњење, удружени најчешће са бројним (а неуким) представницима економске струке, често захтевају широке државне захвате и бурну активност државе ради „подршке“ (субвенција) овој или оној грани, па и појединачним пословним подухватима. Да ли је довољно позната истина да држава, ако жели некоме да „помогне“, мора другима да „одмогне“ – да прерасподели створену вредност у привреди? Тако је механизам подстицања једних, истовремено и механизам обесхрабривања других да послују, запошљавају и стварају приходе и профите.
Па реците и сами, да ли бисте уложили свој капитал у производњу неке робе, ако су ваши конкуренти заштићени од стране државе, или ако им она помаже субвенцијама? Инвестирајући сама, држава истискује остале инвестиције, које одлазе у иностранство, у сламарице, или се окрећу некретнинама – том најмање продуктивном улагању. Препознајете ли случај Србије?
Увек сам наглашавао да је у Србији, земљи која је последњих декада претрпела огромне штете од државних интервенција и мисија усрећитеља (на власти), неукусно призивати даље уплитање државе у привредне одлуке, док с друге стране, држава запоставља своје најважније функције – јачање правног поретка (сигурност уговора и својине) и просторног реда.
Опширније у штампаном издању
