Да ли имате неки, макар благ, осећај језе и непријатности када се сетите веселих седамдесетих година прошлог века и бујице кредита који су се слили у СФРЈ и зашаренили робне куће Љубљане, Београда, Загреба, Скопља и Сарајева, кao и многих других градова Југославије?
Данијел Цвијетићанин
Ех, каква је то била потрошачка еуфорија! Источним и северним суседима, утонулим у бледило неонки социјалистичких самопослуга, личили смо на пијане милионере, којима је све доступно (и дозвољено). И то само зато што смо се заиста понашали као пијани милионери, са туђим милиона у џеповима, а без механизма рационалне алокације притеклих средстава.
Не заборавите да су сигурност радних места, бесплатна услуга становања и свима доступна здравствена заштита, такође били саставни део тог благостања. Ех, да је могло да потраје! Али, када су кредити улудо потрошени, дошло је време наплате (читај: репрограмирања) и – дужничке кризе, са дуготрајном стагнацијом у осамдесетим годинама. Та дужничка криза је, по мишљењу многих економских стручњака, сломила привредну кичму СФРЈ. А када се касе (и џепови) испразне, а нових прилива (па ни радних места) нема на видику, идеална је прилика да насиље узме свој данак, да се потраже непријатељи у сопственим редовима и да се поставе питања: „Где су наши новци?“, и „Ко спречава људе да носе сопствене стројнице о сопственом рамену?“ Плима сецесионизма, национализма и грађанских ратова однела је лепе снове седамдесетих и заменила их крвавим разбојиштима деведесетих.
Није лоше сетити се тих времена данас, када је кредитна еуфорија поново узела маха међу политичким лидерима и када се сваки „избоксовани“ кредит у иностранству (Вашингтон, Пекинг, Брисел, Москва…) у јавним гласилима бодује као блистави успех министара, или самог председника Републике. Сваки цент тих кредита, међутим, представља можда болни крик неког невољника будућности, оптерећеног теретом дугова, а без пристојних услова да ради и заради за живот своје породице (економска научна фантастика у Србији изгледа суморно).
Постоји готово потпуна сагласност, не само међу стручњацима, да су огромни девизни приливи из иностранства (приватни и државни кредити, донације, приходи од приватизације, дознаке привремено запослених…) који се рачунају у десетинама милијарди евра, улудо спискани у текућу потрошњу. Власт је непобитно доказала да, ни уз силне додатне милијарде евра, није у стању да побољша конкурентску снагу земље. Па ипак, са страшћу коцкара губитника (можда су губици јавни а добици приватни?) власт срља у нове кредите, а могућност додатних задуживања враћа осмехе на лица државних функционера. На сваку критику одговарају, уз громогласне аплаузе јавног мњења, питањем: „Шта нам друго преостаје? Можемо ли без кредита? Да ли да их одбијемо?“
Извесно је да ће, са тим кредитима, данас бити боље. Као што је и наркоману, тренутно, много боље када дрогу узме, него када је се одрекне (али, за економију, кредитна дрога је још опаснија). Да ли треба узимати нове кредите? Покушајте да потржите одговор на ово питање – али гледајући из будућности!
Опширније у штампаном издању
