Један од наших надарених економиста приметио је, не без разлога, да све револуције на овом простору брзо исцрпљују своју енергију, зато што увек иду на прерасподелу постојећег, уместо на стварање новог.
Данијел Цвијетићанин
Указао је на искуства педесетих година прошлог века, као и на искуства транзиције после 2000. Можда вам се чини да је неумесно поређење ова два периода, пошто је у првом извршена индустријализација, електрификација и промена демографске структуре (село – град), као и описмењавање доброг дела неписменог становништва, док су у другом промене текле у супротном смеру. Па ипак, не може се порицати да је проницљиви аналитичар тачно препознао „отимачки“ карактер домаћег економског живота (уз једва приметну дозу кајања што и сам у том процесу није озбиљније учествовао).
Недовољно је познато да прерасподела постојећег богатства не може знатније побољшати економски положај најсиромашнијих слојева становништва. Покушајте да израчунате: ако се укупно богатство доларских милионера подели (на равне части) на два милиона породица, колико би се повећало богатство сваке од њих? Претпоставите сами колико је милионера у Србији и колико износи (у просеку) њихово богатство. Видећете да вас резултат рачуна неће импресионирати!
Упркос томе, највећи број становника уверен је да би „праведна“ расподела (на једнаке делове) онога што се произведе – силно побољшала живот сиромашних.
Истина је другачија. Сиромаштво се може превазићи једино значајнијим повећавањем обима производње и услуга. А за то је, дабоме, потребно ослободити енергију слободне приватне иницијативе, која је у овом тренутку жестоко потиснута мрачним мерама партијске државе и доминацијом политике над привредом. Свако ко је покушао да покрене (и задржи) неки озбиљнији посао у Србији, или да изгради пословни објекат, зна како су тешке баријере које се постављају, као и колико је очајнички у сваком послу потребна заштита моћних странака (а то кошта!). Зна, такође, да је снага правног поретка да обезбеди уредно извршавање уговорених обавеза неупоредиво мања од снаге страначких кабадахија, које неометано „жаре и пале“ привредним простором. А шта тек рећи о усрећитељским програмима политичара, који субвенционишу час ово час оно, а најчешће „оно“?
Варате се ако мислите да је овде кључна реч „неправда“! Не, кључне речи су „неактивност“ и „привредно мртвило“, чије су последице незапосленост и сиромаштво. Терор политике над привредом обесхрабрује хиљаде (можда и десетине хиљада) привредних подухвата, а слободну конкуренцију претвара у наказну маску иза које се заклањају интервенционизам и волунтаризам. Да ли то смета евроатлантским експертима – саветницима наших државних и страначких лидера? Ни најмање! Штавише, баш у таквим условима стране компаније, добро заштићене баријерама које су српској привреди поставили наши евроатлантски активисти, лако и по багателним ценама могу да преузимају домаће ресурсе – укључујући и тржиште. Али се нико не усуђује да и тај процес назове отимачином.
Опширније у штампаном издању
