Морам да признам да је и данас мој најомиљенији часопис „Политикин забавник“, који читам од 1952, уз напомену да сам прве године само гледао слике (погодите зашто!).
Данијел Цвијетићанин
Дакле, „Политикин забавник“ је у децембру увек објављивао новогодишње бајке (добро се сећам Светлана, Ведрана, стрица Љутице и Деда-Мраза, али и многих других).
Ове године ми се пружила прилика да, са својим сународницима, и сам учествујем у једној бајковитој новогодишњој причи: укључивању Србије у белу шенгенску листу, која ће нас обрадовати у време зимских празника, обојених такође белом бојом снега, мира и доброг расположења. Признајем: нисам веровао да ће, пре нових избора, Европска унија одобрити ову олакшицу грађанима Србије! Припадао сам (не малој) групи неверних Тома, који су мислили да ће „Шенген“ бити главни предизборни адут Европске уније у промоцији својих (овдашњих) политичких фаворита – евроатлантске, тј. друге Србије.
Али, такође признајем: преварио сам се! Иако су избори још веома далеко, Европа је широм отворила врата нашим грађанима и вратила нам веру у свет без граница. А те границе су, око нас, тако упорно градили…
Можда је ово почетак једног дугог пријатељства и крај периода у којем су наша земља (и привреда) биле изоловане, сатанизоване, па и бомбардоване од стране евроатлантских снага. Верујем, такође, да подизање граничних рампи може да означи почетак потпуније економске сарадње, без уцењивања (политичких и других), као и уз елементе истинског међусобног уважавања – а не само са наше стране, као до сада.
Не мислим, попут многих неумерених критичара, да за осиромашену Србију безвизни режим са ЕУ није велики корак напред. Напротив, сигуран сам да нестанак понижавајућих редова пред западним амбасадама има огроман значај за сваког нашег грађанина, па чак и за оне који никада неће прећи државну границу. И сама могућност слободног кретања враћа самопоштовање и самопоуздање људским бићима (можда ће, једног дана, чак и САД учинити корак у том правцу?!).
Нема сумње да је охрабрење овакве врсте грађанкама и грађанима и те како потребно. Транзиција је, поред бројних и видљивих побољшања (снабдевеност тржишта, конвертибилност динара и монетарна стабилност, реалниjи односи цена, побољшање инфраструктуре, олакшано узимање кредита, уклањање препрека увећавању личног богатства…), донела становништву и много проблема, брига и фрустрација (смањивање запослености, несигурност, социјално раслојавање, повећана могућност злостављања на послу, раст корупције и криминала, редукција могућности образовања, здравствене и социјалне заштите итд.)
За већину породица, биланс користи и штета није се (до сада) показао позитиван. А слабе привредне перформансе и још климавији правни поредак, презадуженост земље и прелазак привредних ресурса у руке страних власника, наговештавају скромне и магловите перспективе. Да ли ћемо, са Европом без граница, лакше научити како да стање, бар донекле, поправимо?
Опширније у штампаном издању
