Стручна јавност је, последњих месеци, заокупљена дискусијама о новом моделу раста, пошто је „стари модел исцрпео своје могућности“.
Данијел Цвијетићанин
Неколико округлих столова и саветовања било је организовано на ову тему. Ипак, озбиљни економисти доживљавају ово као подсмевање економској струци. Заиста, ко би могао да препозна „концепт развоја“ у политици подстицања задуживања и потрошње (углавном увозне), подржане продајом привредних (и природних) ресурса? Уверен сам да је отварање проблема развоја на овакав начин само један од покушаја амнестирања досадашње (дефектне) развојне политике. Као да се радило о некој планираној развојној концепцији (чије су се могућности исцрпле), а не о свесној (или несвесној) деструкцији економског организма Србије!
У размишљањима о концепцијама (и моделима) развоја економска теорија еволуирала је од меркантилистичког концепта, у којем су интервенције (и ограничења) државе биле од одлучујућег значаја, па до либералног концепта тржишне привреде и класичног модела (Смит и Рикардо), који се ослањао на слободну иницијативу приватних предузетника, у амбијенту снажних институција – својине и уговора – чију сигурност обезбеђује државни апарат.
Приметићете да, у овом моделу развоја, држава не одређује „приоритетне правце“, као што се (генерално) уздржава од субвенција и других врста интервенција у привреди. Класични модел развоја доживео је бројне модификације да би, на неки начин, еволуирао у неокласични модел Солоуа и Свана, или у Шумпетеров модел креативне деструкције. Неокласични модели доживели су, такође, критику Штиглица и Сена, као и корекције Лукаса и Бароа… Уверен сам, међутим, да ни уз најбољу вољу нећете бити у могућности да међу (бројним) теоријским моделима пронађете модел, сличан оном који је примењен у Србији после 2000. године.
Можда мислите да ће примери успешног развоја показати да је раст на основу задуживања, потрошње и драматичног дефицита у спољној размени (који је Србија применила после 2000) ипак могућ? Проверите случајеве азијских, нордијских и заливских „тигрова“! Анализирајте „привредна чуда“ Јапана и Западне Немачке (после Другог светског рата), или домаћа искуства из периода социјалистичке изградње, ослоњене на (нетржишну) планску привреду и теорију претежног раста Првог одељка (1944-1968)! Сви примери сугерисаће исти закључак.
У досадашњем „моделу раста“ било је могуће „производити“ и без активности, тј. скоро без икаквог запошљавања рада и капитала (пример – репо операције). Структура БДП-а (у коме је непрекидно растао удео финансијских и других услуга) потврђује овај налаз. Закључак: није реч о томе да се „мења модел“, него да носиоци макроекономских одлука уваже (или савладају) азбуку економске струке.
Опширније у штампаном издању
