Високи функционери Европске комисије, као и шефови најразвијенијих држава и влада Европе, најављују, у последње време, нову геометрију Европске уније.
Данијел Цвијетићанин
Учени професори геометрије на светским (и нашим) универзитетима, нису се, због тога, ни најмање забринули. Они добро знају да се та промена не односи на њихову науку, која је, уосталом, давно упознала различите геометрије (Еуклидову, Лобачевског, итд), стотинама година пре формирања, и неславног пада (због корупције) прве европске владе. Економисте је, међутим, најава ове промене заинтересовала далеко више, нарочито у земљама које тек треба да се примакну рајским дверима ЕУ.
Дуго су политичари и (неки) економисти у западном свету живели у уверењу да не мора да важи економски аксиом о размени еквивалената. Систематски се стварала илузија да је могуће, на дуги рок, па и на врло, врло дуги рок, генерисати велике дефиците у спољној размени, јавној потрошњи и билансу плаћања. И живети од кредита, субвенција и донација (да ли вас ово подсећа на Србију?). Неке од најразвијенијих земаља остваривале су запањујуће високе дефиците у размени са иностранством, као што су се и задуживале, преко сваке мере, код својих (и туђих) грађана.
Наравно, сви су видели катастрофалну олују на хоризонту, али су веровали, не баш наивно и не без разлога, да ће видљива рука државе, тј. порески обвезници, морати да прискоче у помоћ халапљивим банкарима и лакомисленим политичарима, који су мирно срљали у огромне ризике. Сада су, кобајаги, сви изненађени кризом, а препредени банкари стидљиво указују на катастрофалне последице евентуалног слома банкарског система. С друге стране, деле баснословне бонусе оним својим менаџерима који су успели да обезбеде „социјализацију“ губитака и намагарче пореске обвезнике и државу. А та врста магарчења може ускоро да постане и модел пословања.
Не мање „изненађење“ представља други талас кризе изазван прекомерним теретом јавног дуга у многим земљама ЕУ, нарочито у еврозони. Изгледа као да су сви комесари Европске комисије, као и министри европских влада, изостали са часа када је доказивана теорема о неодвојивости (испреплетаности) фискалне и монетарне политике? Или се цела фарса одиграва да би се најширим масама показао прави смисао „демократије“, у којој је забрањено одлучивање референдумом о најбитнијим питањима и у којој се, на места председника влада и република, милом и силом доводе високи чиновници највећих банака. А заборавља се да су банке одиграле главну улогу у генерисању кризе.
Можда је „нова геометрија“, у овом тренутку, само флоскула, попут многих других европских новоговорних будалаштина, у коју се може сместити све што користи онима који немају стрпљења за озбиљне анализе и разложан дијалог, него се уздају искључиво у моћ наредби и топуза. „Нова геометрија“ ће, извесно је, наметнути нове односе „центра“ и „периферије“ у Европи, укидајући (полако или брзо?) све тековине капитализма са људским ликом, у чију су ефикасност многи веровали.
Опширније у штампаном издању
