Пише: Данијел Цвјетићанин, Универзитет „Сингидунум“
За сваку је похвалу што ће се ове године, после ко зна колико деценија, годишња стопа инфлације задржати испод границе која је планирана. Не само да ће изостати отужна оправдања монетарних власти да је “стопа инфлације једноцифрена”, него ће та стопа, вероватно, бити испод „границе снова” од четири процента, што је иначе уобичајени гoрњи ниво инфлације у земљама са уређеном привредом.
Овај успех, међутим, праћен је изузетно високом стопом незапослености (близу 25 процената), па ме је страх да се неки мудриша из Владе, или НБС, може сетити Филипсове криве, која указује на могућност краткорочног избора између инфлације и незапослености. Лако је упасти у замку прилично распрострањеног уверења да се инфлаторним финансирањем може повећати запосленост, у недостатку тржишних подстицаја инвеститорима да улажу, запошљавају и оплођују капитал. Наравно, у неким земљама важи ово правило, али не и у нашим условима.
Несрећа се састоји у томе што се, код нас, макроекономске појаве готово по правилу манифестују у свом екстремном облику. Инфлација лако постаје хиперинфлација, а и сасвим блага рецесија очас прелази у дубоку и застрашујућу депресију, са катастрофалним последицама за производњу, потрошњу и запосленост.
Можда домаћа економска наука није довољно озбиљно поставила питање ове прекомерне осетљивости наше макроекономске равнотеже на поремећаје у ма ком правцу. Али чак и кратка анализа може показати да су основни узроци ове нестабилности недостатак здравог привредног амбијента за слободно пословање, као и прекомерни утицај државе, без чије интервенције или заштите готово ниједан крупнији пословни подухват није могућ.
Да ли, по ко зна који пут, треба понављати да је правни поредак у Србији слаб, да су питања власништва и уговорених обавеза увек подложна спорењу и арбитрирању политичких “врхова”, а да о просторном реду једва постоји нека магловита представа? Суморну слику привредног амбијента допуњавају перманентне инструкције о неопходном дивљењу страним инвеститорима, о њиховом “довођењу”, заштити и субвенционисању. Приметили сте да многи од њих, попут Ју Ес Стила, брзо прихватају дивља правила у “банана” земљама, где се лако долази и још лакше одлази, остављајући домороцима и држави расправу и бригу о направљеним дуговима компаније и угашеним радним местима.
Да ли се ико икада запитао колико је инвеститора, домаћих или страних, обесхрабрено, истиснуто, односно одгурнуто сазнањем да у Србији нема уносног посла уколико није подржан од државног врха? Да ли је ико приметио да је огроман утицај страначких функционера озбиљан извор корупције? А корупција је, признаћете, најлакши начин да се политички моћници, у чијим су рукама привредне полуге, одобровоље за неопходну подршку.
