У Хрватској је 22. јануара ове године одржан референдум, на коме је мање од трећине бирачког тела гласало за улазак Хрватске у Европску унију, док се више од две трећине уздржало, или је гласало против.
Данијел Цвијетићанин
Највећи број бирача одбио је да одговори на постављено (бесмислено) питање, што је веома поучно за грађане Србије. Приче о млеку и меду (који теку рекама Европе), тј. о субвенцијама, стипендијама, привилегијама, инвестицијама и кредитима, који су на дохват руке, утихнуле су, у последње време, пред налетима светске кризе и здравог разума, тј. свести да је сваки народ углавном сам ковач своје привредне среће, нарочито када му светске силе то дозволе. У тешкој конкурентској борби на тржишту ЕУ, развијеније привреде имају веће шансе, а слабије привреде могу да се суоче са проблемима, који се у Унији не смеју називати баш својим правим именом, него – „изазовима“.
Вероватно сте и сами уочили колико труда лидери Уније улажу у привлачење нових кандидата. Моћна (џиновска) администрација из Брисела приморала је многе земље, ван ЕУ, да своје пореске обвезнике изложе високим трошковима агитације и пропаганде Уније и њених вредности. Србија није изузетак. Сума апанажа страних функционера и експерата, као и домаћих евроатлантских активиста, било да су у владином или невладином сектору, изненадила би сваког аналитичара. Трошкове те „елите“, која је успела да, за десетак година, Србију сведе на ниво слабије средњоамеричке банана-државе, сносила је у почетку евроатлантска заједница из сопствених средстава, која су им се и те како исплатила.
Можда вам се чини парадоксално што европске бирократе, с једне стране, толико улажу у стварање перцепције привлачности Уније, док с друге стране чине напоре да потенцијалним кандидатима, као нпр. Србији или Македонији, Црној Гори и БиХ, што више отежају и одложе приступ? Али када се чињенице сложе, постаје јасно у какав положај Брисел и Берлин желе да доведу „земље периферије“, било да оне постану или да не постану чланице Уније. А основно је питање: да ли је са ЕУ могућа обострано корисна и равноправна привредна сарадња (пример Швајцарске), независно од тога да ли је земља у ЕУ или није? Без одговора на то питање, нема смисла сабирање и одузимање „користи и штета“, што само одвраћа пажњу јавности од намере Берлина и Брисела – да Србија (добровољно) прихвати неку врсту ЕУ јарма.
Али чак и ако га не прихвати добровољно, слабашна Србија тешко ће избећи да јој тај јарам не буде наметнут, дужничким стегама, економском блокадом, или војном силом. Па зар није НАТО већ неколико пута (у Хрватској, БиХ и на Косову) показао способност да подстакне и наоружа одреде националиста-терориста који су, уз помоћ евроатлантског ваздухопловства, али и домаћих (српских) активиста, приморали Србе и Србију да, без поговора, препусте евроатлантским силама привредне ресурсе и прихвате намењену улогу у новом светском поретку? Зар није сличан, крвави, сценарио поновљен и у Ираку, Либији или Авганистану?
Да ли су већ сви разумели да је страх од овакве алтернативе основни покретач „евро одушевљења“ у Србији? А на ту врсту одушевљења/страха наши евроатлантски пријатељи озбиљно рачунају. Зар не?
Опширније у штампаном издању
