Не тако давно (14. фебруара) „Политика“ је на насловној страни донела вест да је у Србији две трећине радника с „рупом“ у стажу.
Данијел Цвијетићанин
Вероватно се бринете да ли ће држава показати хумано лице и „премостити стаж“ оштећеним радницима, или ће их пустити да се сами сналазе како знају и умеју. Да ли сте, узгред, приметили да, на тај начин, држава, средствима пореских обвезника, помаже у ствари послодавцима, који су новац, намењен ПИО фонду (и здравству), стрпали у сопствени џеп, или га пренели, у виду трошкова, на рачун својих „ближњих“ саучесника у злочиначком подухвату, а да при том држава није ни прстом мрднула да присили послодавце да поштују закон и своје обавезе изврше о року. Запитајте се како ће вест о хуманој акцији државе утицати на остале предузетнике? Да ли ће они бити вољни да и даље извршавају своје обавезе?
Не каже се узалуд да је пут у пакао поплочан добрим намерама. Штрајкови ојађених радника, који од државе оправдано захтевају „повезивање стажа“, вероватно ће постићи свој циљ. Несрећници који одлазе у пензију, вероватно ће наићи на разумевање. Али мало по мало, систем ће се урушавати. Пензије ће бити све мање и мање, а постепено урушавање система претвориће се у колапс. Ех, кад би то био једини узрок колапса!
Уместо да се бави својим послом – утврђивањем правног поретка и просторног реда – наша држава, ваљда (хм) у најбољој намери, покреће на стотине, можда и хиљаде, процеса субвенционисања, стимулисања и „олакшавања“ на свим нивоима. Имајте у виду: НИП, индустријску политику „довођење“ страних инвеститора, старт ап кредите малим предузећима, повољне кредите великим фирмама, субвенционисање банкарских камата, надокнаде приправничких (и других) плата, ослобађање обавеза, намигивање тужилаштвима и судовима да покажу разумевање за домаће (и нарочито стране) компаније, сугестије ЕПС-у да при наплати „покаже разумевање“ за привреду и грађане, а држава ће надокнадити штету, и много тога још…
Да ли неко може да замисли чиновничку структуру која би могла да спречи злоупотребе у овако гломазном систему „подстицајних“ активности државе? Нико не може! А није спорно да баш те активности представљају неодољиви изазов за бескрупулозне лопуже да завуку руку у џеп пореских обвезника (тај џеп се зове Трезор)? Додајте томе и изазове тендерске и аукцијске приватизације, па се запитајте колико је (десетина) хиљада инспектора – финансијских, криминалних, и других – потребно да се све одвија онако како је добронамерни законодавац замислио. Ах, не заборавите и систем контроле контролора (ма никад се не зна)…
Када све ово замислите, мање ће вас чудити висок степен корупције на путу поплочаном „најбољим намерама“. Једино ћете се чудити што конструктори тог пута остају недодирљиви, пошто су сами креирали законе – баш по мери сопствених потреба.
