Топли летњи дани, покрети туриста и дуги редови чекања на новим државним границама, буде, бар старијим генерацијама, носталгичне успомене на некадашњу Југославију, у којој су границе међу републикама и покрајинама биле неприметне, а летње миграције далеко масовније. Економистима се, природно, намећу поређења привредних проблема (и изазова) у јужнословенским државама.
Данијел Цвијетићанин
Изненађује закључак да су народи Југославије, супротстављени у грађанским ратовима деведесетих година, данас суочени са веома сличним економским проблемима, без обзира на то што је неке од њих „међународна заједница“ у ратним напорима издашно подржавала, а друге бомбардовала, изоловала и терорисала. Победничка Хрватска, заједно са Словенијом, БиХ, Црном Гором и Македонијом, суочава се, баш као и поражена Србија, са проблемима деиндустријализације, незапослености, презадужености и неодрживих дефицита у јавној потрошњи и спољној размени.
Теоретичари завере склони су да ово објасне чињеницом да смо, на крају баладе, сви добили исте (светске) газде, које периферији намећу исти модел банана економије, али су озбиљнији аналитичари уверени да никаква завера не постоји. Једино глобални капиталистички поредак, који је народ тако жарко желео, генерише сличне тешкоће, на које најшири слојеви становништва никако да се навикну. Да ли је, у својој лакомислености, већина била уверена да ће у капитализму сви бити капиталисти? Или је вероватније да су, у својој наивности, многи помислили да ће, стицајем срећних околности („по заслузи и поштеним радом“), успети да се уброје у златни промил одабраних господара, за које ни у потрошњи, ни у другим привилегијама, готово да не постоје границе.
Приметан је висок степен огорчености због социјалне несигурности и осиромашења широких слојева становништва с једне стране, уз истовремено брз раст богатства у рукама малобројних (страних и домаћих) „сналажљивих мешетара“, као и због бахатог понашања државних функционера, огрезлих у корупцију, превару и маркетиншке лажи. Очигледно је да огромна већина није могла да наслути добро познате особине капитализма у настајању. А они који су о томе читали у књигама, веровали су да ће се и сами већ некако снаћи (неки и јесу – али их је веома, веома мало).
Можда очекујете да се, у таквим расположењима, у јавности јавља „жал за прошлим временима“ и жеља за повратак вредностима самоуправног социјализма? Али сте се преварили! За социјализмом нико не жали. Нико не жели да се врати она суморна слика самопослуга снабдевених са две до три врсте детерџената под бледим (болесним!) светлима неонки… А где су шопинг центри? А где мобилни телефони, рачунари и интернет? Ех, техничке иновације покривају сваки песимизам…
Увек постоји нада да ћете и сами постати милионер, па ће вам завидети комшије и фамилија? Зар ту могућност пропустити због тамо неке здравствене и социјалне заштите (ко зна каквог квалитета), или због сигурности (слабо плаћеног) радног места? Или због могућности добијања стана (60 м2 !?) у новоградњи.
Љубав према неједнакостима помаже да се претрпи и највећа неправда! Али, ипак, многи мисле да би било добро када би се карте, бар још једанпут, поделиле. Можда бисмо били боље среће?
Опширније у штампаном издању
