„Када се проблем сведе на финансијски, сматрајте га већ решеним“, умели су да нас, некада давно, поуче професори економике предузећа.
Данијел Цвијетићанин
Хтели су тиме да кажу: ако сте утврдили да постоји тржиште за ваш производ, ако постоји уредна снабдевеност сировинама, енергијом и радном снагом, ако су ваши трошкови производње једнаки или нижи од трошкова конкурената, онда ће се увек наћи неко ко жели да финансира ваш пословни подухват и оплоди свој капитал. Разуме се, уколико му се не укаже могућност да на другој страни заради више! Свеједно је да ли ће то бити нека финансијска институција (инвестициони фонд, банка, осигуравајућа компанија, држава…) или појединци, у малом или великом броју. Тако испада да финансијски проблеми готово и не постоје. Како онда објаснити појаву финансијске кризе, која мучи велики број предузећа? А мучи и државу.
Невоља је у томе што се многи други проблеми, приказују као финансијски, иако је њихов извор на сасвим другој страни. Неконкурентност на тржишту, високи трошкови производње, или финансијска недисциплина (неодговорност, коју подстиче „социјално одговорна“ држава, према уговореним обавезама и заштити својине), прави су разлози недостатка новца или застоја у његовом оптицају. Новац се не слива на она места на којима ће се покренути производња и запосленост и то баш зато што се држава неуморно (уз надљудске напоре) труди да га, по сопственом суду, „каналише“ у том правцу. Али као да нека „невидљива рука“ омета државу у овој часној намери, па се новац нагомилава у џеповима буразера и кумова, као и на рачунима пријатељских иностраних компанија, увек спремних да охрабре домаће лидере за још жешће напоре.
Приметили сте парадокс: финансијска криза, коју многи доживљавају као недостатак прилива новца за инвестирање, лако може да се разуме као последица прекомерног прилива финансијских средстава у Србију, која се и као привреда и као држава, последњих десетак година, задуживала колико год је, и где год је могла, не размишљајући о томе да ли ће посуђена средства икад моћи да врати. „Доведени“ инвеститори и банке са страним капиталом, највише су волели да улажу у државне обвезнице (тј. државну потрошњу) са релативно високим каматним стопама, а министри-мађионичари су се још и хвалили огромним износима „директних страних инвестиција“.
Сви знају да је банкрот државе природно разрешење ове врсте проблема, али су економски мађионичари запели из петних жила да тај колапс одложе, иако ни они не виде изворе из којих би Србија могла, у будућности, да врати своје дугове. Можда из нових кредита које обећавају да ће „обезбедити“? Размислите о овом сјајном решењу!
Три мере које је донела Влада почетком октобра (смањење зарада у јавном сектору, незнатно повећање ПДВ-а и смањивање субвенција) допринеће способности земље да још неко време плаћа доспеле обавезе (за шта је ММФ највише заинтересован) и одложи банкрот. Не знам зашто је, у оквиру мера штедње, држава заборавила да, потезом пера, укине издатке за бројне, непотребне агенције, комисије, сервисе, НВОе и многе друге институције чији је једини задатак да Србија подражава, на некакав неспретан и смешан начин, институције из земаља ЕУ? Такав пример би, макар психолошки, олакшао муке многим грађанима од којих ће се тражити додатна одрицања.
Но, свеједно, инострани повериоци ће се радовати, а онда ће и наши лидери бити задовољни. Нарочито зато што се још не разматра, а требало би да се разматра, могућност договора о отпису дела дугова, чији ризик морају да сносе и повериоци, зар не?
Опширније у штампаном издању
