Да ли треба посебно да упозоравам на то како су, нарочито у земљама у транзицији, кратки течајеви политичке наставе о „лидерству“, „модерним финансијама“ и „креативности“ (уз ташну, машну и дражесно тапкање по тастатури лаптопа), заменили дуготрајан, озбиљан и мукотрпан рад у стицању економских знања уз књигу и рачунар? Стотине хиљада грађевинаца, филолога, музичара и медицинара, широм света (и код нас), готово преко ноћи су промовисани за економске и финансијске „експерте“. Срећом, ни један финансијски стручњак није покушао да се огледа у операцији крајника на некој клиници, или да се упусти у статички прорачун при изградњи моста. Надам се да нико неће ни покушати да исправи ову асиметрију. Ипак, чини ми се да она, макар једним делом, објашњава узроке финансијског колапса и код нас и у свету.

Како ће, у Србији, та шарена гомила затечених и забезекнутих „експерата“ да пронађе излаз из кризе? Много пута опробани рецепт, тј. понављање бесмислених маркетиншких мантри о светлим европским праскозорјима – овде је од мале помоћи. Јавност ће, можда, опет да прогута понеку будаласту маркетиншку „жваку“, али то више није довољно! Запослени почињу да губе радна места, а инвеститори да губе капитал. Многе фирме се крећу ка банкроту, а немилосрдна међународна конкуренција постаје још суровија. Дављенички крици и позиви на економску и друштвену солидарност никога не дотичу.

Угледање на програме ублажавања кризе у развијенијим земљама показало би се као погрешно. Евентуално подстицање јавне потрошње, која би, наводно, требало да оживи производњу и запосленост, изазвало би, код нас, огромне проблеме са дефицитима у буџету и платном билансу, мада домаћи „експерти“, изгледа, траже решење баш у том смеру (некритичко подражавање и беспоговорна послушност, главне су карактеристике владајућег „правца“ у пракси креатора економске политике). Слично је са субвенцијама угроженим компанијама.

Питање које постављају себи успешни пословни људи гласи: да ли је економска криза претња или изазов за предузимљиве бизнисмене? Чини ми се да многи задовољно трљају руке очекујући нове слапове новца од државе – односно од ојађених пореских обвезника. Криза може да буде прилика за „ново дељење карата“. Она је повољан амбијент за „сналажљиве“, амбициозне и бескрупулозне. Нарочито ако њихове амбиције подупру добро распоређени „стручњаци“.