Да ли је истина да на следећим изборима могу победити само оне странке које ће потпуно упропастити државне финансије, докусурити преостали део домаће привреде и дотући пореске обвезнике?

Данијел Цвијетићанин

Изгледа да јесте! Политичке партије се већ сада такмиче у предлозима који се могу оценити као економски разорни, а бирачко тело, вешто подстицано хорском пропагандом и агитацијом јавног сервиса и рептилне штампе, припрема се да прогута нове дозе популистичких лажи, верујући да власт „овога пута има кеца у рукаву“ и да ће све бити „сасвим другачије“, чим стигну нови кредити из иностранства. Велики број аналитичара мисли (страх ме је да су у праву) да је Србија већ увелико прешла „критичну тачку“, после које нема повратка, него се привреда и друштво слободно котрљају ка моделу банана-државе, чије се контуре већ увелико назиру.

Понекад се питам да ли се упорни, самоуверени (и уображени) експерти из владе отворено подсмевају јавном мњењу, или заиста верују да се у српској верзији „друштва знања“ све може заборавити за шест до осам недеља и да се мора прихватити свака мантра која се довољно често понавља? Питање је само: колико пута исти (деструктивни) сценарио може да се примени?

Председник Динкић саопштио је, недавно, јавности да је „наша привреда изашла из рецесије, али се још налази у депресији, у којој се вучемо по дну“. Сваки економиста зна (чак и Динкић то зна одлично) да је депресија далеко озбиљнији и тежи облик рецесије, па његова изјава звучи нелогично и крајње подругљиво. Груба експертска шала носи застрашујућу поруку да „могу да радим (и причам) шта хоћу, а ви не смете да верујете сопственим очима, него оном што вам ја поручујем“. Овога пута Динкић, у обландама тобожњег „кејнзијанског модела“ (ма мора да је одличан познавалац Кејнзових и Кругманових радова!) васкрсава већ компромитовани привредни образац ЗПП (задужи се – продај – потроши), који је последњих десет година примењиван у Србији, као „модел раста“ са језивим резултатима.

Опширније у штампаном издању