По свој прилици, време је за економску узбуну. Но поред бројних сирена, које злослутно завијају са свих страна, оне које упозоравају на чињеницу да је јавни дуг достигао критичну границу (45 посто бруто домаћег производа), скоро да се и не чују.
Данијел Цвијетићанин
Влада је увелико прекршила обећање, дато јавности, да ће водити политику штедње, инвестирања и смањивања јавне потрошње, па је наставила са уходаном политиком задуживања, убрзавања потрошње и дезинвестирања. Фискални савет, на челу са енергичним председником проф. Петровићем, тек што није донео одлуку да их на то упозори. Ма тачно ће им скренути пажњу, часна реч!
Неки економисти, не без разлога, постављају питање да ли може држава, са оваквом привредном климом, да сервисира дуг који је прописан фискалним правилима? Инострани кредитори јасно одговарају на ово питање захтевима за изузетно високим ценама кредита (каматним стопама), које треба да покрију и висок ризик враћања дугова. Да није тапшања по рамену и честих похвала блиставим реформама нашег финансијског система, било би разлога за плач и кукњаву. Али те похвале морамо разумети само као (помало грубе) шале евроатлантских пријатеља, који громко поздрављају сваки нови корак Србије ка моделу презадужене банана-земље.
Изгледа да јавност није спремна да прихвати економску истину да јачање привреде и „бољи живот“ не морају увек да иду упоредо. Потрошња и „бољи живот“, ослоњени на високо задуживање, продају ресурса, дефицит у размени добара и услуга са иностранством, могу често да ослабе моћ домаће привреде и драматично смање могућност доброг (подношљивог) живота у будућности. Мислите ли, понекад, о томе? Да би економска будућност била подношљивија за нас, нашу децу и унуке, неопходно је свести потрошњу у оквире онога што је могуће, а терет редукције расподелити на начин који неће кочити привредни развој, али ни изазвати прекомерне социјалне напетости.
Признајем да је тешко одредити, а још теже успоставити, такву врсту равнотеже. У томе се састоји вештина економске струке и науке. Историја нас, на жалост, учи да начела ефикасности и праведности често противрече једни другима. Али нас такође учи да прекомерно гурање клатна на једну или другу страну, води ка самоуништењу и слому привредног система.
Па да ли је, онда, могуће смањити јавну потрошњу? Зар огорчене масе намештеника, пензионера, студената и радника, као данас у Грчкој, а сутра у другим земљама (и у Србији), неће минирати сваки програм штедње и раздуживања? Неће, ако свима, па и повериоцима, дође до свести истина да постоји и „спонтано решење“, које је независно од воље људи. Велике кризе у историји најчешће су се разрешавале светским ратовима или крвавим револуцијама. После сурових епизода, преживели су били вољни да са одушевљењем и оптимизмом прихвате губитке, пад потрошње, штедњу и одрицање, уз повећане радне напоре у обнови. А то је била основа снажних постреволуционарних и послератних привредних полета.
Но питам се да ли је „спонтано решење“ – једини начин?
Опширније у штампаном издању
