Не постоји сагласност о томе када је почела транзиција на нашем простору. По некима, прва транзициона година је 1989. (реформе Анте Марковића).
По другима, то се догодило почетком деведесетих (са грађанским ратовима и разбијањем СФРЈ). Ипак, преовлађује став да је транзиција у Србији почела са октобарским променама 2000, после укидања међународне блокаде.
Десет година касније, економски резултати транзиције могу се оценити као – застрашујући. Конкурентност привреде је ниска, као и ниво запослености, а нарочито су скромне могућности даљег привредног развоја. Уверен сам да ће многи искористити прилику да дају и своје оцене, имајући, при том, у виду колико је тешко раздвојити последице престанка међународне изолације (десетогодишњег економског геноцида), од ефеката транзиционих процеса.
Снажан утицај евроатлантских саветника на економску политику, као и строга примена Вашингтонског консензуса, препознају се као најзначајније карактеристике транзиције. Тај утицај нису могле да избегну ни владе у Србији. Лидери су често наглашавали да је „закаснела транзиција“, истина, хендикеп, али и предност, пошто ће наша власт, имајући у виду искуства других транзиционих привреда, моћи да избегне многе странпутице и замке. Код нас је, зато, транзициона рецесија требало да траје краће, а многи су мислили да смо цену те рецесије већ платили у периоду деведесетих. Очекивања су се, нажалост, показала више него нереална.
Опширније у штампаном издању