Недавно, на конференцији Интеза Академије, гостовао је чувени економиста и нобеловац Роберт Мандел, познат као идејни творац јединствене европске валуте. Узбуђење, па и полемику, међу колегама изазвао је помињањем могућности поновног увођења фиксног курса и валутног одбора у нашој земљи.
Данијел Цвијетићанин
Многи су се сетили да је мегаинфлацију 1993. године Драгослав Аврамовић успешно зауставио баш оваквом монетарном мером. Мегаинфлација је била тренутно заустављена, а динар је, у једном дану, повратио поверење, на чуђење многих. Постојали су, и у оним условима као и данас, добри разлози да се на оваквој политици курса не инсистира дуго, али су, у наредних двадесетак година, конвертибилне валуте поскупеле далеко мање од свих других производа и услуга.
Неки су се пак сетили да је, не тако давно, сам врх српског пословног клуба „Привредник“ енергично захтевао од Народне банке да води политику стабилног (па можда и фиксног) курса, али ником није падала ни на крај памети могућност да је ова жеља наших крупних бизнисмена (од којих су многи увозници) могла да утиче на експерта формата Р. Мандела, иако је он, сви су то знали, дошао са оних страна света где је лобирање, тј. јавно заступање интереса неке групе уз транспарентну накнаду, уобичајена пракса.
Осиротелим и презадуженим грађанима, који ноћу, престрављени, сањају извештаје са светских валутних берзи, речи Р. Мандела, односно њихова интерпретација у јавним гласилима, дошле су као мелем на рану. Заиста, зар ће се наша влада и гувернер оглушити о препоруку са тако високог (стручног) места, кад су већ и без тога, под далеко безначајнијим притиском, учинили низ корака у истом смеру, одржавајући раст курса далеко испод раста цена, и то „на мишиће“ – узимањем додатних кредита, а супротно најављеном напуштању политике задуживања и потрошње. Могу само да замислим колико се тек Манделовом предлогу радовао проф. Лабус, који је у својим предлозима, својевремено, био још радикалнији. Он је сугерисао да Србија, иако није чланица ЕУ, а још мање евро зоне, уведе евро као своју валуту (слично Црној Гори). У том случају, о политици курса не би могло бити ни говора.
Многима је, ипак, промакла једна ситница. Нобеловац Мандел је препоручио фиксни курс, али пре свега као тест спремности наше земље (и привреде) да се придружи великој породици Европске уније. „Ако можете да одржите фиксни курс, на дужи рок, бићете сигурни да сте зрели за придруживање ЕУ. Ако не можете да економски и финансијски опстанете уз фиксни курс (и валутни одбор), биће то најсигурнији знак да још није време за вашу евроинтеграцију.“ Већина озбиљних економиста разумела је поруку. И одмах закључила да она упућује пре на опрезност у срљању у загрљај Европске уније, него на фиксирање курса, за који би се врло брзо показало да је нереалан, пошто и постојећи („флексибилни“) курс подржава (и генерише) застрашујуће висок дефицит у размени са иностранством.
Препорука мудрог нобеловца Мандела подсећа ме (помало) на двосмислено Питијино пророчанство „Ibis redibis numquam peribis in bello“. (Ићи ћеш вратити се нећеш погинути у рату). Ставите запету где вам је воља.
Опширније у штампаном издању
