Изгледа да су у Србији храбре једино поједине књиге, позоришне представе, или понеки музички пројект.
Данијел Цвијетићанин
У осталим областима, кукавичлук је толико узео маха да се чак и људи који претендују на већи углед, хвале својим бојазнима, црним предосећањима и страхом да кажу сопствено мишљење, па после буду оптужени да су се некритички залагали за слободу, гурали клипове у проевропске реформске процесе, те тако окрњили углед државе (и партије), или чак и самих међународних саветника и експерата.
Неки, додуше, смогну храброст да одлучно кажу да нема алтернативе евроатлантским интеграцијама, те да нашем јавашлуку, злоћи и лоповлуку неко мора стати на пут, ујармити нас и зауздати, пошто овако бесловесни, блатњави и балави никуд нећемо приспети. Да ли је необично што ови храбри људи заслуже подршку из „света“, који не штеди средства (најчешће наших пореских обвезника) да пројекти унапређења перцепције о изазовима новог светског поретка добију право место?
Власт је уложила огроман напор да убеди јавност да није способна да управља великим (инфраструктурним) јавним предузећима, која зато треба хитно продати страним власницима, иако се није изјаснила да ли се осећа довољно словесна да располаже новчаним средствима добијеним од ових продаја. Упркос томе, опште је прихваћено мишљење да без подршке власти, која најбоље зна шта и како треба да раде привредници, научници, спортисти и уметници, ниједан пројекат у Србији не може бити успешан. Зато таленти траже подршку државе за свој таленат, успешни увозници траже (од НБС) подршку за увоз (курс), а успешни извозници подршку за извоз (субвенције). Шта тек рећи о инвеститорима? Чак се и страни улагачи, несклони ризику, понашају као преиспољне кукавице, па са одушевљењем прихватају привилегије и државне субвенције, које им нуде наши државни службеници и то (ваљда) без икакве личне накнаде или противуслуге. Успешни спортисти, с правом, захтевају одговарајуће услове и привилегије, а неуспешни појединци (социјални случајеви) моле помоћ да преживе.
Предузимљива и социјално одговорна држава свима покушава да изађе у сусрет – колико јој могућности дозвољавају. Погодили сте да су њени напори, у оваквој ситуацији, готово натчовечански. Од свих треба одузети (често и отети), а истовремено – свима дати! Али у том „тамо–амо“ процесу, део новца мора да остане заслужним посленицима и експертима, који ће, уз незнатну накнаду од неколико хиљада евра месечно, прихватити на своја плећа тешко бреме обавезе да милионима социјално угрожених (пензионери, незапослени, неплаћени радници, пољопривредници, улични свирачи и остали) објасне да треба стиснути зубе, издржати, свести потрошњу у реални оквир, пошто румена зора ЕУ пролећа само што није сванула.
Ако не дође до неконтролисаних излива гнева (мада и тада држава зна како ће поступити по наређењу) врло брзо ћемо (за пар декада) освојити статус члана, или бар кандидата, за обећану земљу Дембелију, у којој се на сваком углу деле бесплатни ручкови, гарнирани стимулативним поклончићима из програма хај-тек компанија. Само треба издржати. Не гледати уназад (историја је глупава учитељица), не буљити унапред, па ни око себе. Уствари, не треба ни гледати – него само слушати.
Опширније у штампаном издању
