Ех, како би само цветале реформе јавних финансија када би држава (храбро) одлучила да укине исплату пензија, бар за неко време, годину или две! Или да их сведе на половину, или две трећине! Или макар да ограничи њихов раст, а инфлација би завршила остали део посла! Ма сигуран сам да би се истог часа дефицит државе у јавној потрошњи претворио у суфицит – и то не мали.
Данијел Цвијетићанин
Вишком новца било би могуће формирати бар још неколико стотина (ако не и хиљаде) агенција, сервиса, комисија, невладиних организација, инкубатора, опсерваторија итд, што би одлучујуће утицало на компатибилност наших и евроатлантских институција, као и на промену менталног склопа становника Србије, непријатно оптерећених традиционалним предрасудама. А сви знамо да је то највећа препрека на нашем евроатлантском путу.
Не треба ни да помињем колико би нас то приближило евроатлантским вредностима, нарочито ако бисмо ангажовали довољан број искусних евроатлантских експерата и њихових домаћих супортера, увек спремних да помогну и преузму свој део одговорности (и новца) у овом титанском подухвату.
Размишљања о болним променама, како у јавним финансијама, тако и у менталном склопу народа, крећу се, нема сумње, у оквиру баш оваквих врста решења, која су се, уосталом, одлично показала у најхваљенијој, Пиночеовој, транзицији седамдесетих и осамдесетих година прошлог века, у Чилеу.
Врло брзо свакоме ће постати јасно да реч “реформа” мора да се схвати као програм редукције потрошње, и то потрошње баш оног, многобројног, слоја становништва који појединачно троши најмање, али у маси – највише (уф, та мрачна дијалектика)! Наши популарни лидери имају у виду, али ипак, избегавају да објасне “добре стране” својих храбрих (а морбидних) идеја, које се, у крајњој линији, увек своде на ампутације и стезања. А ето, сваком писменом грађанину јасно је да ће се, у тако екстремним условима, већ за неколико месеци, а највише за пар година, ниво појединачних пензија повећати, пошто ће се број пензионера спонтано смањити (можда и драматично).
Да ли треба да се тешимо сазнањем да су неки други вољени лидери, у неким другим земљама и временима, своје народе водили у грандиозне ратове, у којима су гинули милиони, и то оних најмлађих, најснажнијих и најспособнијих? Па шта? Ништа! Све те нације преживеле су и победе и поразе, па су опет стале на пут просперитета и благостања. Ма кажем вам, историја је пуна чуда и фантастичних обрта. Па и диктатура, које се могу завршити срећно, са стотинак хиљада жртава разулареног режима. Изгледа да су тек у таквим, најболнијим, условима, многи спремни да прихвате вредности мирног (покорног) живота, драматичних социјалних разлика и крајње скромности у потрошњи. И тек тада умеју да покажу страх и дивљење према глобалним господарима, који знају да укажу на то шта је реално, а шта није.
Можда покушавате да замислите алтернативни сценарио? Да се настави са бесомучним задуживањем у иностранству, са трошењем и продајом ресурса? Истина је – проблем на тај начин може да се одложи и остави за решавање будућим генерацијама, које ће позвати друге иностране експерте да им помогну (ваљда је мистер Талиман најбољи кандидат?) Право је питање: каква је алтернатива понуђеном моделу?
Опширније у штампаном издању
