Питам се да ли постоји нека препорука економске струке која није у ова суморна времена постала опште место транзиционог новоговора, те тако сама себе извргла подсмеху и руглу.
Данијел Цвијетићанин
„Одвајање политике од економије“ претворило се у својеврсно негирање и економије и политике. Постало је очигледно да политичке партије више и не помишљају да се окупе око неког економског (или политичког) програма, а најмање око оног који би, по преузимању власти, покушале да спроведу.
Политичке странке нису ништа друго него лабилне интересне групе, које се међусобно боре за наклоност светских државних и корпоративних моћника, такмичећи се, сплеткама и спинованим вестима, једне против других, у жељи да обезбеде жељену дозу „коалиционог капацитета“, коју, попут феуда или одликовања, додељују високи службеници Берлина, Брисела и Вашингтона.
На мноштву примера моћна евроатлантска империја показала је шта мисли о Србима и Србији и колико поштује наше економске и политичке интересе, као и у којој мери можемо веровати било каквим гаранцијама и обећањима која долазе са те стране. Можда је, зато, препорука сваком грађанину Србије „Ма гледај своја посла – и не надај се помоћи!“ у овом тренутку најбољи савет за економско понашање.
Очигледно је да ни привреда, ни држава, немају снаге да нас одбране од економских и политичких притисака на међународној сцени, али је већа невоља у томе што домаће „елите“ гурају грађане у чекаонице слатких надања у чудовишне економске преокрете, под утицајем субвенција и иностраних инвестиција. Наравно да не треба занемарити ни поруке оних политичара који застрашују грађане да их, уколико се не препусте надањима у евроатлантску помоћ, чекају, увек спремни, јахачи Апокалипсе…
Подстицани надама и страховањима, грађани питају економисте: „Када ће нам бити боље?“ Никада: „Како би нам могло бити боље?“ Влада опште уверење да је бољитак питање времена, стрпљења и чекања, а не јачања предузимљивости и активности сваког појединца. Из иностранства се чекају „спаситељи“, а са домаћег терена нови „усрећитељи“.
Економска наука сугерише да су домаћи „усрећитељи“ или спољашњи „спаситељи“ ретко кад успевали да унапреде привредни живот једне земље. Чешће су наносили штету. Колоније и бананаземље су сликовити примери. Брз привредни раст најчешће је био последица ослобођених тржишних сила и предузимљивости бројних појединаца, од којих је сваки гледао своја посла (и свој профит), а на тај начин највише доприносио порасту општег привредног благостања.
Приметићемо, ипак, да слободно тржиште мора да има ослонац у чврстом правном поретку и у просторном реду. То су главни послови државе. Нажалост, када држава гледа своја посла (суверенитет, правни поредак, просторни ред…), политичке партије имају далеко мањи утицај и моћ. Зато у бананаземљама држава баш и не даје приоритет својим најважнијим пословима, него популистичким-усрећитељским активностима. Да ли ће у томе будући аналитичари налазити основне узроке наших данашњих невоља?
Опширније у штампаном издању
