После тријумфалног похода евроатлантских корпорација деведесетих година и сјајних финансијских резултата остварених у том периоду, нови миленијум почео је великим финансијским скандалима: Енрон, Ворлдком, Пармалат, Артур Андерсон…

Данијел Цвијетићанин

Средином прве декаде овог века (2006/7) назиру се забрињавајући знаци финансијске кризе, која убрзо прераста у дужничку кризу многих земаља у свету. Дужничка криза је показала бројне слабости модела „развоја“ који се ослања на задуживање у иностранству, прекомерну потрошњу увозне робе и продају домаћих ресурса страним власницима. Да ли некога може да утеши чињеница да су светске финансијске институције (и консултанти) нудили баш овакав модел (уз одговарајуће кредите), а да су га лакоме компрадорске елите многих држава лакомислено и радо прихватале, чак и у неким чланицама Европске уније – истина са „периферије“?
Све би било у најбољем реду да се у том „развојном“ моделу земље нису „адаптирале“ на услове стално растућих, а неодрживих дефицита. Но, време отплате неумољиво се приближавало. Слабљење најјачих светских банака у „централним државама“, у условима кризе, убрзало је долазак тренутка истине – враћања дугова, за које својевремено нико није бринуо како ће се отплаћивати. Кипар и Грчка суочени су са опасностима банкрота, али и банке у земљама европске „осовине“ почињу да страхују за опстанак, уколико им дужници не почну враћати позајмљена средства.

Опширније у штампаном издању