На вест да ће од јануара 2010. године Србија бити уврштена у Белу шенгенску листу, у јавности се распламсала дискусија о опасностима одласка талентованих и добро образованих девојака и младића из Србије.
Данијел Цвијетићанин
Истина, Европска унија се ефикасно заштитила од слободног међународног протока радне снаге, али то не значи да образовани и обучени стручњаци, привучени бољим условима рада и вишим платама, неће, привремено или заувек, потражити посао у пребогатим земљама ЕУ. Да ли ово представља проблем за наш развој?
Представници Владе и политичких странака пред ТВ камерама забринуто врте главама, ликујући (у себи) што се, макар једним делом, решава проблем незапослености, а уз то се обезбеђују годишњи девизни приливи (трансфери од наших „привремено“ запослених радника) много већи од износа страних директних инвестиција. Медији спинују илузије да би допринос оних који одлазе могао бити исти и у Србији. Као да су они криви што се споро развијамо, а не ми, који смо допустили да се формира амбијент банана-државе у којој није могуће ништа, зато што је могуће све (кад треба).
Познато је да здрав привредни амбијент (владавина права, сигурност уговора и својине, просторни ред) привлачи капитал (финансијски, али и људски!) и да земље које створе такав амбијент могу рачунати на предузимљивост, стручност и капитал не само својих, него и иностраних држављана. Обрнуто је са земљама, сличним Србији, које инсистирају на моделима ослоњеним на широку интервенцију државе у привреди и корупцију, као природну последицу државног интервенционизма и страначке свемоћи.
А шта рећи о супротном процесу: приливу „светске памети“ и „домаће памети из света“? После 2000. године слило се у врхове извршне власти, Народне банке, Војске и остале институције од виталног значаја, тушта и тма саветника, консултаната, експерата и аналитичара из иностранства (да не спомињемо мониторинг и сугестије ММФ-а, Светске банке, амбасада и многих других међународних институција). Сви су били жељни да пројектима и експертизама помогну развоју младе демократије у Србији. Наше су владе, скоро беспоговорно, следиле упутства интернационалних стручњака, не подвргавајући озбиљнијој критичкој анализи њихове сугестије. Све је било (са одушевљењем) прихватано: од разоружавања армије, до деструкције домаћег банкарског система, новог модела приватизације, политике курса динара, једностране примене ССП-а… Економска филозофија „Задужи сепродај-потроши“ (или: „Не гледај у прошлост, не мисли на будућност“) природна је последица добронамерних савета, који су, стицајем логичних околности, довели Србију на ивицу економског понора (независно од светске кризе) и близу дна европске ранг-листе конкурентности.
Искрено говорећи, више сам забринут због катастрофалних резултата некритичног прихватања туђе памети, него због евентуалних последица одлива домаћих мозгова. То нипошто не значи да „ми све знамо најбоље“, него значи да о свему ваља размишљати и сопственом, а не искључиво туђом главом.
Опширније у штампаном издању
