Нисам никада чуо да су хидрометеоролози били оптуживани због поплава, или сеизмолози због земљотреса. Многи су, ипак, спремни да економисте и економске теорије сматрају кривцима за многе невоље, па и за велике привредне кризе.
Данијел Цвијетићанин
Мора се признати да у тој неправди има и неке правде. Економисти, нарочито код нас, нису успели да јавности објасне разлику између објективних економских законитости (које делују независно од воље људи) и оних процеса на које утиче воља државне и финансијске власти. Људи ван економске струке (нажалост и многи из те струке) спремни су да поверују да у економском животу готово све зависи од тога каква ће се политика водити и ко ће се наћи на кормилу државне управе. Користољубиви политичари подржавају ову заблуду, подстичући је фантастичним предизборним обећањима и лажним надама у светлу будућност, под условом да их бирачи доведу на места лидера.
Миленијуми су развили у свакоме од нас инстинкт послушности и слепог поверења у поглавице, нарочито у економским питањима (око 150.000 година генетски неизмењено човечанство провело је у условима дивљаштва и варварства). Танушно искуство (највише пет стотина година) тржишта и слободнијег предузетништва, није заузело довољно простора у колективној (и индивидуалној) свести. А истина је да је, за тих неколико векова, људска врста створила бар милион пута веће вредности у поређењу са целокупном дотадашњом историјом. Ово је, звучаће можда невероватно, добрим делом резултат економских проналазака: поделе рада, новца, размене и тржишне конкуренције.
У поређењу са другим професијама, економисти нису озбиљније бранили достојанство своје струке од незналица и шарлатана, нити су у јавности довољно популарисали и афирмисали важне економске концепте: слободну трговину, штедњу и инвестирање, као и значај чврстог правног поретка за сваки од ових концепата. Такође, економисти нису довољно објашњавали штетне последице широке и несувисле државне интервенције, него су дозволили да у јавном мњењу превладају трибални концепти интервенциониста – усрећитеља. Због тога је јавност била спремна да прихвати сваку веселу дружину мангупа за „експертску групу“ у области економије и финансија, док никада таквој или сличној скупини не би било омогућено да оснује астрономску опсерваторију или хируршку амбуланту.
Последице су очигледне. Узмимо само пример либерализације увоза. Истина је да либерализација увоза (та основна мантра наших експерата) подиже општи ниво привредних перформанси, али као да је неко заборавио да ово важи једино под условом да је испуњен фундаментални економски захтев за еквивалентном разменом: да су, у одговарајућем интервалу времена, укупна вредност извоза и увоза изједначени. Ако тај услов није испуњен, ако та могућност не постоји чак ни у сагледивој будућности (а то је случај Србије), текућа потрошња се повећава искључиво на рачун прошлих генерација (продајe акумулираног капитала) или на рачун потрошње будућих генерација (задуживање у иностранству). А у оба случаја суштински се смањује конкурентска снага привреде.
Опширније у штампаном издању
