Верујем да би за Србију била срећа да у њој, бар неколико година, функционише само „техничка“ влада, која не би смела да се задужује у иностранству, не би смела да продаје привредне ресурсе, да предлаже нове (стотине) закона годишње, као што не би смела ни да покреће велике државне инвестиционе пројекте (циклусе), програме субвенција, забранe или сличне реформске подухвате.
Данијел Цвијетићанин
Таква би влада обављала само неопходне и свакодневне државне послове, у границама које постојећи финaнсијски оквири дозвољавају: обезбеђивала би несметани рад судова, тужилаштва, здравства, школства, војске, полиције и слично, а не би имала мандат за креативне залете у међународне економске интеграције или у војне савезе.
Утицај страначких барона на такву (техничку) владу био би незнатан, пошто се не би знало која је партија, или коалиција, владајућа. Уз то, размислите и сами: ко би био спреман да покуша да корумпира функционере једне тако „немоћне“ власти? Чак би и богати пословни људи из иностранства, ти најчешћи иницијатори корупционашких активности, морали стрпљиво да сачекају да се нека коалиција формира и учврсти, па да јој тек онда „приђу на прави начин“, захтевајући повластице и олакшице за сопствене послове, нарочито оне који наносе штету остатку привреде. Очигледно је да би и корупције било мање када би власт смањила свој „усрећитељски капацитет“.
Питате се, можда, ко би, у таквој ситуацији, „доводио“ стране инвеститоре у периоду када би држава радила само државни посао, а инвеститорима, предузетницима, финансијерима и менаџерима препустила да се сами сналазе у стихији тржишта и суровој конкуренцији? Па, вероватно би инвеститори долазили сами, жељни зараде, нарочито када би били уверени да на српском тржишту нема „миљеника“ власти, заштићених бројним државним повластицама и субвенцијама.
Да ли сте се некада запитали ко су ти страни инвеститори које треба „довести“? Наша власт, изгледа, не прави разлику између страних гринфилд инвестиција у нове погоне, који запошљавају нове раднике и генеришу додатну производњу, и страних инвестиција у домаће државне обвезнице, чије приливе држава најчешће списка на потрошњу, остављајући враћање дугова будућим генерацијама. Такође се у исти кош трпају стране директне инвестиције у куповину („приватизацију“) предузећа. (Узгред, када је алкохоличар Јоца, из Зуца, продао кућу и имање, хвалио се фамилији, имитирајући српске политичке лидере, да је „довео стране инвеститоре“). Ипак, озбиљни економисти, за разлику од политичара, праве разлику између ове три врсте „страних директних инвестиција“.
Не делим забринутост већине економиста и страних консултаната што ће Србија, наредних месеци, вероватно, имати „техничку“ владу. Уверен сам да би баш та техничка влада могла пустити привреду да, бар привремено, слободно дише и покаже своје објективне могућности. Ех, још кад не би сви рачунали са накнадним усрећитељским мерама будуће владе, ма како и ма када да се она формира.
Опширније у штампаном издању
