Економистима најчешће постављају питања о привредној будућности. „Када ће нам бити боље?“ обично питају забринути грађани.
Данијел Цвијетићанин
Недавно су и министра економије запитали: „Да ли можемо очекивати отварање већег броја радних места?“ на шта им је одговорено да посао не чекају, него да га траже. Савет је одличан, мада оваква врста духовитости није баш од најбоље врсте. (Марија Антоанета сматра се родоначелницом ове врсте досетки.) Одговор звучи још циничније када се узму у обзир бројне препреке које држава, односно политичке странке, постављају, код нас, слободи пословне ницијативе, настојећи да спрече да привредни живот и расподела транзиционог плена, измакну строгој партијској контроли. Осим тога, сигурно сте приметили да је и сама власт највећи део својих бурних активности посветила чекању да мине светска криза, да се кандидујемо за чланство у ЕУ итд.
На питања о будућности, сви ми, економисти, били бисмо „ради добре казат’ гласе“, али не можемо, но онако како јесте. А искуства последњих тридесетак година не подстичу оптимизам. Стагнација осамдесетих, колапс деведесетих и економскa деструкцијa последњих десет година, указују да се наша привреда све више удаљава од модела одрживог развоја на здравим основама. Територија и становништво (а то значи и тржиште) непрестано се смањују, а опада и међународна конкурентност, као и број запослених. Све је уочљивије да се придружујемо огромној породици неразвијених држава у којима царују сиромаштво, несигурност, криминал и корупција, а које су све своје ресурсе (и тржишта) препустиле „бризи“ западног капитала.
Истина је да ниједна привреда не може опстати и напредовати у условима изолације. Теорија компаративних предности одавно је показала да отворена привреда може, у глобалној размени, да оствари велике додатне користи. Али је империјалистичка (и колонијална) пракса такође доказала да, и поред потпуне отворености, привреде појединих земаља могу да таворе у сивилу беде вековима. Није тешко препознати објективни интерес мултинационалних компанија да друге земље што дуже задрже у економском муљу неразвијености. А за сваки покушај да одбије потпуно подређивање сопствених интереса јачима, слабија земља може бити оптужена за „самоизолацију“, што значи да ће је развијени, а под њиховим утицајем и многи други, заиста изоловати, са језивим економским последицама.
Србија би, у овом тренутку, морала да пронађе начин сарадње са развијеним светом који неће угрозити виталне интересе њене привреде и становништва. Наши би лидери морали да воде рачуна и о домаћем развоју који, супротно распрострањеној заблуди у (економски недовољно писменој) Србији, нигде и никад није било могуће трампити за суверенитет и морални интегритет државе и нације.
Независно од тога да ли ће се (и када) Србија придружити ЕУ, постоје, ваљда, коректни (фер) облици размене и сарадње са евроатлантским пријатељима, који неће додатно рушити конкурентност наше привреде, и који ће дозволити да домаћи ресурси остану основа подизања животног стандарда нашег становништва у будућности. Мора да постоји могућност такве сарадње, на обострану корист. А да та сарадња не подразумева привредно заостајање и прекомерно задуживање Србије, тј. потпуно жртвовање наших интереса циљевима евроатлантских партнера. Верујем да о томе са њима може отворено и поштено да се разговара?
Опширније у штампаном издању
