Тешко је супротставити се покушајима многих иностраних и домаћих медија да у нашим главама створе слику о две Србије.
Данијел Цвијетићанин
По њима, једна Србија је примитивна, храбра, поносна и тупава, са погледом упереним у прошлост и без икаквог разумевања за економски просперитет, док је друга Србија рационална и склона економском напретку, па је због тога ваљда понизна, трпељива и послушна (пошто је „познато“ да једино на тај начин може да се комуницира са „светом“).
После дуготрајне употребе овакве поделе, завладало је скоро опште уверење, нарочито међу политичарима и медијским посленицима (јавни сервис европске Србије силно подстиче ово уверење) да су послушност и понизност најбољи начин да држава (и сваки појединац у њој) покажу жељу за привредним прогресом, као и да се тако најтранспарентније манифестује рационалан став према сопственој економској будућности. Оправдања за овакво веровање су бројна и могу се сажети у неколико кратких уобичајених фраза, које често прати безвољно одмахивање руком и уздах: „Не може шут с рогатим!“ или „Сила бога не моли!“ или „Ко ће против њих?“ Тако се болесна попустљивост према нападима на национални и територијални интегритет Србије, као и трпељив став према хашким неправдама, желе приказати као „тежње за економским прогресом и бољим животом наших грађана на путу ка европским интеграцијама“.
Уверењу да се у нејаким земљама економски прогрес и национални понос међусобно искључују, допринела је и друга (патриотска) страна, непрекидно понављајући да традиционалне и духовне вредности треба увек поставити изнад материјалних. И да се понос, традиција и историја не смеју „продавати“ (као да је то могуће?) за донације и кредите, па чак ни за стране директне инвестиције, које су тако очајнички потребне нашим владама (за крпљење буџета). Кратка историја последњих година показала је да одрицање од сопственог суверенитета не доприноси опоравку привреде и државе, које тону у све безнадежнији положај (што се види на ранг-листама конкурентности Светског економског форума).
Несрећом по обе стране, а нарочито оне треће која вуче конце у овом жалосном игроказу, понос и привредни прогрес нису „разменљива“ добра, која се међусобно искључују. Напротив, време је да и ми откријемо истину да се оне међусобно подупиру, да већа привредна снага земље подстиче патриотизам, а да јачање припадности и колективног духа држављана и те како убрзавају економски раст. То су показала искуства не само светских империја, него и малих земаља које су постигле значајне привредне успехе. Погажене, понижене и силом разбијене земље тешко могу да рачунају на добре економске перспективе. С друге стране, економски слабе државе, које своју текућу потрошњу дугују било атлантским, било другим „пријатељима“, тешко ће сачувати свој политички и територијални суверенитет.
Ово нипошто није залагање за изолационизам, него упозорење да је последњи час да се пронађу такви облици међународне политичке и привредне сарадње који истовремено доприносе економском просперитету, али и политичком суверенитету земље. А такве облике сарадње наше владе (од почетка транзиције деведесетих година) нису успеле да пронађу. Цвилити и молити нове иностране кредите (после десетина милијарди које су се последњих година слиле у Србију, без значајнијих ефеката), није само болно понижење за садашње генерације, него и неподношљиво оптерећење за будуће.
Опширније у штампаном издању
