Очи целе Европе биле су, 17. јуна, уперене у Грчку, а економисти су, пред ТВ камерама, кршили прсте у нестрпљивом очекивању како ће се определити грчки бирачи. Међутим, тешко да је било шта могло бити предмет надгласавања.
Данијел Цвијетићанин
Главни догађаји десили су се много раније: кредити су понуђени и узети – новац је потрошен. Добар део се вратио у земље кредитора, било у облику камате и отплате рата, било као накнада за консултантске и експертске услуге непроцењиве вредности, било као исплата за робу увезену из тих земаља, или уз њихово посредништво. А можда је део отишао на иностране рачуне домаћих „усрећитеља“ из грчког привредног чуда? (Примећујете ли неке сличности са Србијом?)
Грчка је сазнала да није земљa-колевка европске мисли и цивилизације, него само земља периферије, која мора да се помири са судбином кројеној у Берлину и Вашингтону. И да своју потрошњу сведе у реалне оквире, па можда и у мало уже оквире, да би нешто остало за враћање дугова.
Илузија да припадност Унији, или еврозони, сама по себи, може да генерише раст потрошње и благостања, та заблуда, коју и код нас политичари и евроатлантски активисти непрекидно подгревају, разбила се о чврсту стену реалности и сазнања да економске законитости не зависе од воље људи, па чак и када се ти људи нађу у Европској комисији, групи Билдерберг, Трилатерали, или у некој масонској ложи.
О потрошњи се, наравно, не гласа, нити се о њој може одлучивати на уличним демонстрацијама. Ову истину су Грци разумели, а своје мишљење „ковертирали“ у гласачке кутије, разумно се опредељујући (са највећим бројем гласова) за споразум са кредиторима и останак у еврозони, али такође (са веома великим бројем гласова) и за енергично истицање истине да већи део терета насталих дугова треба да сносе они који су од њих имали и највеће користи. Прозване банке нису, изгледа, у довољној мери саосећале са тешкоћама својих дужника. Зато банкама прети пропаст, али не толико због невраћања дугова, колико због могућег ирационалног „јуриша на банке“, ради повлачења депозита. А нема те банке на свету која би таквом „јуришу“ одолела.
Необична дилема грчких бирача састојала се једино у томе да се определе за начин како ће смањити своје, економским могућностима неприлагођене, приходе. Да ли номиналним падом плата, пензија итд. уз споразум са кредиторима и останак у еврозони (и Унији), или желе да новоизабране власти, вративши се на драхму, инфлаторним порезом смање приходе становништва, а тиме и потрошњу и јавни дуг (стрепећи, притом, од освете креатора „нове европске архитектуре“)? Грубим језиком речено, Унија је питала Грке: „Желите ли да вам отмемо оно што сматрамо да вам не припада, или желитe да вас прво преваримо (инфлационом илузијом) и тако опет дођемо до суме коју намеравамо да вам узмемо?“ Верујете ли да ће се слично питање поставити још неким земљама? A Србији?
Питање је да ли Грчка може из сопствених (реалних) прихода да покрије трошкове затечене потрошње, чак и у случају да већи део садашњег дуга буде отписан? Питам се ко би био толико храбар (безобразан?) да, после отписивања, тражи нове кредите? А ко толико луд да му их да? Или ту постоје још нека, умесна, питања?
Опширније у штампаном издању
