Економска струка зна за термин „привлачење“, али политички прваци у Србији радије користе реч „довођење“ инвеститора.
Данијел Цвијетићанин
Није то само носталгична потреба да подсете на чобанске периоде привреде (и историје), него и жеља да истакну своје непроцењиве заслуге у убеђивању инвеститора из иностранства да уложе свој новац у Србију, у којој су, иначе, општи услови за инвестирање скоро неподношљиви. И то баш захваљујући напорима истих тих лидера.
Индустријска политика српске владе (друго име за „довођење“) подразумева давање великих повластица страним инвеститорима, којима се по ниским ценама, или бадава, уступа земљиште и расположива опрема. Осим тога, порески обвезници Србије, сопственим средствима, субвенционишу наднице запослених, понекад „повољне“ камате за кредите које инвеститор повлачи, као и што-шта друго.
Остаје увек отворено питање да ли би држава та иста средства могла да употреби ефикасније? Изненадићете се, али одговор је негативан! Та би средства могла бити боље употребљена једино ако би била, у условима здравог правног поретка, изузета из надлежности државе и остављена приватном сектору да њима слободно располаже. Али би тада утицај државних „усрећитеља“ знатно опао! А силно би опао и интерес пословних људи (из иностранства и из земље) да корумпирањем одобровоље усрећитеље, у чијим је рукама моћ да поклањају средства из државне имовине или из буџета.
Звучи парадоксално, али моћ владајућих странака (и њихових лидера) готово би нестала када би држава добро радила свој посао, када би, уместо бројних интервентних усрећитељских активности, водила бригу само о ономе што је најважније – да се тужилаштва и судови односе једнако према свима, по недвосмисленим законима, да судска и извршна власт лако (без двоумљења) могу да приморају уговорне стране да изврше своје обавезе. Kада би се знало шта је чија својина, као и шта је чија уговорна обавеза, нестала би потреба за непрекидним интервенцијама „са врха“.
Тада би се, заиста, општи услови за инвестирање побољшали, а драстично би се смањила корупција. Нестала би и постојећа дискриминација домаћих инвеститора у односу на стране. Интересантно је да никоме не смета (па ни привредним коморама и клубовима) што су домаћи инвеститори увек осумњичени за шпекулације и тајкунство, док су страни увек ОК. Када страном инвеститору држава поклони земљиште, то је позитиван „сигнал“ за похвалу, а ако то исто учини домаћем, то је кривично дело за насловне стране таблоида.
Довођење инвеститора лош је сурогат за здрав привредни амбијент, слободну конкуренцију и услове у којима сви могу (и желе) да инвестирају, независно од тога да ли су евроатлантски, домаћи или неки трећи инвеститори.
Опширније у штампаном издању
