Средином августа „Политика“ је на насловној страни, под насловом „Три економска зла Србије“, упозорила јавност да ће ове године стопа инфлације износити 10 процената, док ће стопа раста бруто домаћег производа бити негативна.
Данијел Цвијетићанин
Стопа незапослености је већ сада 25 посто, а у младој популацији, тек стасалој за запошљавање, она је вероватно и виша. Насупрот ведрим предизборним најавама о изласку из кризе, политички посленици (независно од тога да ли су у власти или опозицији) непрекидно емитују мрачне прогнозе о депресији и најављују буџетска кресања која ће погодити и најугроженије, упркос напорима бројних министарстава и владиних и невладиних институција да социјално осетљиви слојеви не осете загрљај немаштине.
Многи економски аналитичари разапети су између дубоке забринутости за привредну будућност Србије и среће што су се њихове песимистичке прогнозе показале тачним. Тешко да ћете, чак и уз највећи напор, успети да пронађете бар једног од њих који неће, с извесном дозом мрачног задовољства, потврдити да му је све унапред било познато. Препознаћете ту врсту поноса чак и међу онима који нису обраћали пажњу на дефектан систем алокације новца који се сливао у Србију (у слаповима), него су папагајски понављали да је основни проблем српске привреде – оскудица финансијских средстава за инвестирање. И који су инсистирали, уз више него гласну подршку из „света“, на што већем и бржем „отварању“, задуживању државе и грађана и расту потрошње и увоза (који отуда следе), хвалећи из петних жила банкарску реформу, која је ове процесе подстицала.
Наравно, у овом тренутку основно је питање: „Има ли лека?“ Судећи по најавама нове владе, изгледа да ће се лек тражити баш у оним активностима које су и довеле до болести: даљем задуживању, појачаном администрирању, субвенционисању и одржавању нивоа потрошње изнад реалних могућности… Не само да економски брод није променио кормилара, не само да кормилар није променио смер, него се том истом кормилару (Динкићу) придружила нова посада истомишљеника – пуна поверења у моћ државне интервенције.
Неки мисле да је последњи час за узбуну, указујући да ће бити лакше ако организовано стегнемо каиш, уместо да се ускоро сви суочимо са језивим последицама: дугорочном стагнацијом, социјалним напетостима и ратом – тим познатим разрешењем великих криза. Па зар је теже стрпети се и штедети него чучати у рову, у води до колена (или у подземном склоништу) неколико година? Није! Али историјска искуства говоре да је људски род до сада увек бирао ову другу (гору) могућност. Уз то, увођење ванредног стања, штедње и рационисања није могуће у условима када не постоји поверење грађана у политичке лидере, који су успели да га олако прокоцкају (и злоупотребе).
Када би у економији постојао појам смрти, многи експерти из Србије би били спремни да већ сада зову мртвозорника (а ММФ је увек спреман да помогне). Срећом, економија не познаје тај појам, него зна једино за снижавање нивоа равнотеже производње и потрошње.
Можда би повећавање нивоа економских слобода и ослобађање привредне иницијативе од политичких стега (домаћих и иностраних), односно повлачење државе у зону сопствене одговорности (изградња и одбрана правног поретка, просторног реда и сл.) допринело изласку из кризе, али опет уз много трзавица, неправди и мука?
Опширније у штампаном издању
