Загребачки студенти Филозофског факултета организовали су протест због високих школарина. Протест се проширио на остале факултете у Загребу, па и на друге универзитетске центре Хрватске. Студенти су тражили смањење школарина, чак и бесплатно школовање. Тражили су да, као у већем делу Европе, порески обвезници надокнаде трошкове стручног оспособљавања (стицања знања) младих, који ће сутра бити пословна, техничка и културна елита земље.
Данијел Цвијетићанин
Као просветни радник, имам разумевања за младе људе, огорчене на систем који их спречава да стартују у својим професионалним каријерама са једнаким предзнањима. Ипак, подстакнут сам и на размишљање о томе: шта у капитализму (који су ти млади људи желели више од свега) треба, и може, да буде „бесплатно“? Најзад, ко мора да плати производњу „бесплатних“ услуга и робе (пошто добро знамо да ништа није бесплатно)?
Ма колико била привлачна студентска парола „Знање није роба!“, она ипак изазива мучне и тешке заблуде и показује неразумевање не само за време у коме живимо, него и за целокупни ток економске историје. Знање је роба. И то не само као технологија, него и као општи ниво образовања и способност запослених да разумеју процесе у производњи добара и услуга. Данас, у друштву које волимо да називамо „друштвом знања“, знање је роба више него икада раније. За знањем, боље рећи за способностима да се запослени појединац успешно суочи са проблемима у својој професији, данас постоји и те каква тражња – и та је тражња изражена у новцу. Ове способности се, једним делом, стичу у пракси (искуствима у професионалном животу), али највећим делом, те се способности стичу у најмлађим данима, у процесу образовања, посебно вишег и високог образовања – на факултетима.
Производња тих способности код студената везана је за трошкове. Према нормама (стандардима) за акредитацију високообразовних студијских програма у Србији, лако се може показати да грубо процењена цена услуга високог образовања износи око 3.000 евра по студенту годишње, и то на најјефтинијим студијским програмима, на којима нема лабораторијског рада. Ко треба да покрије ове трошкове? Да ли порески обвезници могу да их поднесу? Или тај трошак треба да умање запослени наставници и сарадници на универзитетима на тај начин што ће радити за мизерне плате? Често сам се питао зашто кафанске или банкарске услуге људи плаћају без гунђања (и са готово нездравим задовољством) док услуге образовања и здравства, по општеприхваћеном мишљењу, морају бити добрим делом бесплатне? Ваљда зато што „знање није роба“ а „здравље нема цену“? Постоји опасност да се редукција трошкова у високом образовању изведе тако да буду оштећени крајњи корисници – послодавци, на тај начин што ће им бити испоручен „производ са грешком“ – професионално неоспособљени дипломци?
Друштво у транзицији морало би да се окане традиционалних притисака на пореске обвезнике и да потражи нове изворе финансирања за покривање трошкова високог образовања. Крупни капитал лако ће препознати сопствени интерес у оснивању фондација за финансирање универзитета и стипендирање студената (укључујући и покривање пуних трошкова њихових школарина). Можда ће и страни капитал имати мотиве за овакве подухвате, али је природније рачунати на домаће компаније и њиховe власнике.
Опширније у штампаном издању
