Можда они мисле да Београд треба надимити и нагаравити индустријским постројењима (као Пекинг), само зато да би индустријски радници (пролетери) примали наднице? Или остају доследни општеприхваћеном ставу да је нашем становништву, у новој Европи, примереније да буде запослено у трговини

увозним производима, у туризму, у индустрији забаве, коцке, уживања и других делатности које иду уз то? Зар наши европски партнери не хвале највише веселе савске и дунавске сплавове, наше певаче, трубаче и прелепе београдске девојке и девојчице? Или можда хвале код нас произведене телевизоре, компјутере и мобилне телефоне?

Знам да, због зависти (опет та наша структура свести), многи нису спремни да, зарад општег добра, нашим арабљанским пријатељима уступе грађевинско земљиште и друге ситнице које иду уз то (нпр. измештање пруга, рушење појединих квартова, рестаурацију неких зграда и фасада у близини Београда на води итд.) Јесте да све то кошта, али запитајте се колико је коштала изградња Версаја, а сетите се да је тада Француска била сиромашнија него Србија данас. Шта тек рећи о Венецији на води? Али уз штедњу, болну пореску политику, а можда и уз делимично коришћење бесплатне (робовске) радне снаге, подигнута су велелепна здања којима се и данас диви цео свет. Тако ће се, за пар стотина година, сви дивити београдским небодерима, кулама и минаретима. Ето, ја у ту будућност верујем. Па ако мора, власт нека храбро потегне за новим харачима, па и кулуком, да оствари блиставе евроатлантске визије.

Као и многи други активисти, и сам бих, уз разумну накнаду, раме уз раме са евроатлантским пријатељима, узео учешћа у овом колосалном подухвату, или бар у ширењу перцепције о његовој корисности. Наравно, под условом да тиме не буде угрожен пројекат повезивања Дунава са Егејским морем (испод Грделичке клисуре), што је такође згодно (комплементарно) улагање.