Бурну дебату недавно је изазвало хитно гласање о закону који треба да омогући још хитније прикључивање депозита Нове агробанке Поштанској штедионици.
Данијел Цвијетићанин
Тај закон је донет са жељом власти да се депонентима банке ипак омогући, у Недељи штедње, да повуку своје улоге – са уговореним каматама. Mало је недостајало па да се и они, бар делом, придруже старим, искусним, девизним штедишама, којима ће држава исплаћивати улоге деценијама! Као што знате, банка је пласирала кредите многима који поуздано нису хтели, ни могли, да их врате.
По мишљењу министра финансија, неука јавност није добро разумела тајанствене разлоге због којих је добро да се пропале домаће банке прикључују онима које су још увек здраве. Приметили сте да, око банкарских послова, неки економисти-бубалице, поготово када „нису сами“ (него у друштву ММФ-а), воле да шире маглу и мистерије. Зашто је добро да депоненти Нове агробанке буду обештећени изнад границе уговорених осигурања, које обезбеђује Гарантни фонд (50.000 евра)? И зашто се, уз високу цену, можда спасавају „они“ или „ови“, а поуздано упропашћују порески обвезници – садашњи и будући? Као и зашто се, на брзину донетим законима, разбија правни поредак и поверење у банкарски систем?
Па ко још може да верује да ће у Гарантном фонду, после оваквих (каскадерских) егзибиција, остати довољно новца за испуњавање евентуалних обавеза према депонентима осталих банака? Колико ће њих потрчати да свој депозит брже-боље ставе у неку сигурнију „сламарицу“?
Већ заборављене социјалистичке, друштвене, банке биле су присиљава не да излазе у сусрет жељама државе и Партије, и да додељују кредите предузећима за која се знало да не могу да их врате, али је њихово функционисање било од „општег друштвеног значаја“. Могло би се рећи да су те банке биле жртве насиља државе. Приметили сте да је Динкић, као трајни стуб економске власти у Србији после 2000. године, најватренији настављач традиције државног интервенисања, иако му је, верујем, познато да у условима слабих институција правног поретка, државне интервенције, најчешће, дају лоше резултате, што се показало на примерима НИП-а, бројних програма субвенционисања, као и „индустријске политике“ и сл.
Познато вам је, такође, да велики број државних интервенција представља прави „мамац“ за корупцију на највишем нивоу. Резултати српске привреде на међународној арени, као и на ранг-листама конкурентности све ово сликовито доказују, независно од тога да ли се поређења врше у периодима светске конјунктуре, или светске депресије.
Да ли су посланици владајуће коалиције, 26. октобра, гласали за закон зато што су били опчињени чаробним дејством „банкарске мистерије“? Да ли би исто тако гласали и да су били у опозицији? Или би им тада финансијска логика била јаснија? Динкић би, то се ваљда подразумева, и у том случају, био предлагач истог владиног закона? А ко зна како би тада гласали данашњи „опозиционари“? И зашто је све то тако? То су питања која ме брину, а верујем да брину и добар део стручне јавности, пошто говоре о степену убедљивости озбиљних економских аргумената.
Опширније у штампаном издању
