Ekonomski imperativ Srbije će uskoro, čim prestane dotok para od prodaje preduzeća, biti: izvesti ili umreti. To je slogan iza kojeg moraju da stoje i vlada i komora i raznorazna poslovna udruženja

Dr Toplica Spasojević (1956), diplomirani ekonomista, suosnivač i predsednik holding kompanije ITM Group, jedne od vodećih centralnoevropskih kompanija, član je tima na „Projektu izrade nacionalne strategije za privredni razvoj Srbije“, predsednik Udruženja trgovine u Privrednoj komori Beograda i predsednik Udruženja korporativnih direktora. Nedavno je kandidovan za predsednika Privredne komore Srbije. Kakve ambicije ima ukoliko se, u septembru, nađe na tom mestu – pitanje je kojim smo otpočeli razgovor za Biznis magazin.

– Obaveza je svakog menadžera da deo svog slobodnog vremena odvoji i za opšte dobro. Kao što svi imamo odgovornost prema generacijama koje su živele pre nas, sličnu vrstu odgovornosti, i još veću, imamo i prema potomcima koji će nas naslediti. Tako shvatam i prihvatam kandidaturu za predsednika Privredne komore Srbije: dug, obaveza i angažman koji može biti od koristi srpskoj privredi – kaže Toplica Spasojević.

Kakav ćete oblik komunikacije ponuditi između komore i privrednika?

– Komora je ugledna institucija sa velikom tradicijom. Ali, u proteklom periodu imala je i svoje nedostatke i opterećenja, proistekla iz učestalih razmirica političkih stranaka i njihovih težnji da kontrolišu, ili razočarenja što ne mogu da kontrolišu komoru. A komora, složićemo se, mora da bude nestranačka asocijacija, na čelu sa čovekom spremnim da pomiri sve sukobljene strane. Verujem da bih sa dva suprotstavljena kraja, vladom sa jedne, i privrednicima sa druge strane, kao nestranačka ličnost, mogao uspešno da sarađujem i komuniciram.

Komora Srbije, takođe, treba da bude mesto gde će srpska privreda tražiti način i koncept za svoj izlazak u svet. Jedna od tih mogućnosti je, primera radi, tipizirani srpski štand koji bi omogućio da se i naši mali proizvođači predstave na izbirljivom svetskom tržištu. Naravno, govorim o sinhronizovanoj aktivnosti i kontinuitetu, a ne o akcijama tipa „jednom u dve godine“, kakvu smo imali u Moskvi 2005. A od tada – ništa! Smatram da mi, bar dva puta godišnje, moramo biti i u Moskvi, i u Minhenu, u Ljubljani, Zagrebu, Plovdivu, Bukureštu… Kao privrednik koji ima dobre kontakte i sa vladom i sa velikim i malim preduzećima – ITM radi sa preko 11.000 firmi iz Srbije – mislim da tu komunikaciju mogu da ostvarim.

Vi ste radili i na Istoku i na Zapadu?

– Da. Zato će pravac aktivnosti biti usmeren da, preko Srbije, povežemo Istok i Zapad. Svojevremeno sam radio i u Londonu i u Moskvi. Srbija, zahvaljujući sporazumu sa Rusijom o bescarinskom trgovanju i činjenici da je i član CEFTE, ima realne mogućnosti da iznova – sada mnogo realnije i trezvenije – bude istinski most saradnje između Istoka i Zapada.

Uz sve to, komora može biti svetionik obrazovanja za svoje članove. U dogovoru sa vladom, Univerzitetom i ostalim institucijama koje se bave obrazovanjem, treba pokrenuti široku akciju na unapređenju nivoa znanja radnika i menadžera, osobito onih znanja koja se tiču kompjuterskih programa i stranih jezika. Jer, u narednom periodu očekujemo oko dve milijarde dolara investicija godišnje kako bismo do 2012. godine duplirali nacionalni dohodak. A da bi investicije došle, treba ponuditi i adekvatnu radnu snagu; zaposlenog koji ne sleže ramenima na svako pitanje, već zna da uključi kompjuter, razgovara na engleskom i na pravi način rukovodi preduzećem.

Sporazum o slobodnoj zoni trgovine sa Rusijom postoji već šest godina ali se povlastice, uglavnom, slabo koriste, srpski izvoz je mali… Radili ste i živeli u Rusiji: u čemu je problem?

– Krajnji rezultati odražavaju snagu svake privrede, pa i naše. Srpski izvoz će morati da se poveća, a sporazum omogućava tako nešto. Ali, podsetimo se kakva je bila struktura naše privrede?! Tek sada, završetkom tranzicije u nekim oblastima, sposobni smo za konkurentnu utakmicu. Rusko tržište je takav teren – ne samo da se na njemu prodaje roba iz celog sveta nego i ruska preduzeća doživljavaju renesansu, osobito u onim oblastima u kojima bismo mogli da im konkurišemo. Ruski konditoraj, voće, povrće, to je danas jedna sasvim druga priča. U vreme dok sam ja bio tamo, 1994-1996, devedeset odsto asortimana njihove najkvalitetnije samoposluge činila je roba iz inostranstva. Sada su proporcije obrnute, gotovo sve je domaće! Rusi su osposobili vlastitu privredu, ali su i strane korporacije u Rusiji ozbiljno i uspešno investirale.

Opširnije u štampanom izdanju