U svetu je prošle godine proizvedeno oko 70 miliona automobila, a od toga oko pet miliona vozila u centralnoj i istočnoj Evropi. Upravo je u tom delu Evrope, u prošlih petnaestak godina, automobilska industrija doživela neverovatan procvat. Izuzetno uspešni proizvođači postale su i zemlje koje ranije nisu proizvodile automobile.

Slovačka je već stekla reputaciju “Detroita u srcu Evrope”, jer je proizvodnja u 2007. godini dostigla rekordnih 571.000 vozila. U Češkoj je prošle godine proizvedeno oko 930.000 automobila, a u Poljskoj oko 600.000 vozila. U Mađarskoj je proizvedeno oko 180.000 vozila, dok je Slovenija stigla do 150.000 vozila. Reno u Rumuniji planira da ove godine proizvede 350.000 automobila, dok američki Ford, koji je nedavno kupio fabriku u Rumuniji, planira proizvodnju od 300.000 vozila.

A mi smo se u Srbiji ovoga maja baš obradovali italijanskom Fijatu koji bi kroz dve godine trebalo da proizvodi 200.000 automobila u Kragujevcu. Za naše prilike, velika investicija uz, takođe, velike olakšice koje Fijat dobija. Ali, samo neka dođu, apelovali su domaći pregovarači u ovom poslu, jer, kao što smo videli, ove godine su investicije na minimumu, baš kao i domaća proizvodnja automobila, dok su svi drugi već „na točkovima”.

Naš dopisnik iz susedne Rumunije objašnjava da tamo direktne strane investicije dostižu 36,6 milijardi evra, te da je studija “Ernst and Young” o investicijama u jugoistočnoj Evropi, nedavno pokazala da je Rumunija veoma privlačna za strane investitore. Koji su aduti? „Jeftina i dobro obučena radna snaga, niski porezi, odnos prema stranim kompanijama, elastično radno zakonodavstvo, rast produktivnosti, dobre i jeftine lokacije za gradnju“, navodi se u studiji.

U mnogo čemu od toga i Srbija bi mogla da bude konkurentna. Jer, dok Rumunija ima porez na dobit od 16 odsto, u Srbiji je 10 odsto; rumunski PDV je 19 odsto, a srpski je 18 odsto.

To, na žalost, nije dovoljno za privlačenje stranih investitora kojima je, očigledno, važnija politička stabilnost zemlje u kojoj nameravaju da posluju. Možda ima i nešto od našeg mentaliteta koji se često javlja kao prepreka.

Nenad Stanković, novinar u nekadašnjoj SFRJ, a potom i asistent na FDU u Beogradu, živi u Torontu od decembra 1993. godine. “MI Magazin” na srpskom jeziku pokrenuo je 1999. a od 2000. godine u Torontu se održava Festival novog srpskog filma, čiji je Stanković osnivač. Za Magazin Biznis, direktno iz Kanade, Stanković kaže: „Ovde ima dovoljno naših ljudi u biznisu koji su zainteresovani za Srbiju. Sada je, na primer, veliko interesovanje naših građevinara iz Kanade da grade u Beogradu, jer je na beogradskom tržištu profit daleko veći od ovoga u Torontu. Na žalost, u Srbiji ne postoje institucije koje bi kapital i znanje koje ovde postoji usmerili na srpsko tržište. Iskustvo pokazuje da u Srbiji svi hoće da izvuku neki novac od ljudi iz dijaspore, a da ovi odavde hoće da kupe fabrike u Srbiji – za male pare. I svi su nezadovoljni”, kaže Stanković.

Zašto se to događa? Možda je odgovor i u razgovoru sa Svetlanom Mirković, menadžerom za ljudske resurse i komunikacije u kompaniji Actavis Srbija. “Nama je prilično teško da se prilagodimo pravilima poslovnog sveta jer, generalno, teško prihvatamo promene. Problem nam je da prihvatimo fleksibilno radno vreme, svakodnevno korišćenje informacione tehnologije, razna pravila igre koja neminovno nameće savremeno doba”, kaže gospođa Mirković.

Pa, ko onda dobro poznaje naš mentalitet i ume sa nama uspešno da posluje? Izgleda – Slovenci. Marjan Kramar, predsednik uprave slovenačke NLB grupe, kaže da je Srbija već doživela brojne promene. „Veliki interes investitora, bar u bankarskom sektoru, sigurno je pozitivan signal i dokaz da promene u Srbiji idu u pravom smeru. Istovremeno je to obaveza i upozorenje nosiocima ekonomske politike za odlučnije reforme u ekonomiji“, kaže Kramar.

Ako nešto treba učiti od Slovenaca, to je svakako model kako „na točkovima“ brzo stići u razvijenu Evropu. Oni su to odavno naučili.