Šta će sve izazvati trošenje 1,675 milijardi evra pristiglih od prodaje Mobi 63 i nekoliko državnih banaka. U ovoj godini, kako je planirano, biće investirano oko 400 miliona evra, a ostatak u narednoj godini

Prema istraživanjima na koje se poziva Vlada Srbije, dve trećine stanovništva dalo je podršku Nacionalnom investicionom planu za 2006-2007. godinu koji je nedavno, kao sastavni deo ovogodišnjeg rebalansa budžeta, usvojila i Skupština Srbije. Da li je ovaj podatak na koji se poziva idejni tvorac NIP-a Mlađan Dinkić verodostojan ili ne, svejedno je, jer zaista, nema toga u Srbiji ko bi, osim iz potpuno iracionalnih razloga, mogao da bude protiv ulaganja u saobraćajnice, elektrane, razvoj privrede, nova radna mesta, bolnice, škole, pa u sportske hale, terene i domove kulture, kada država prvi put za to ima para. I te pare, pri tom, nisu ni tako male. Reč je o 1,675 milijardi evra, prikupljenih prodajom Mobi 63 i nekoliko banaka u većinskom državnom vlasništvu, od kojih će u ovoj godini, kako je planirano biti investirano oko 400 miliona evra, a ostatak u narednoj godini.

– Teško mi je da govorim o Nacionalnom investicionom planu jer kao građanin Srbije zaista mislim da su Srbiji potrebni mnogo bolji putevi ako želi da privuče strane investitore, potrebna joj je, iz istih razloga, razvijena telekomunikaciona mreža, ali i brz prolaz za drumske transportere preko graničnih prelaza. Građanima Srbije svakako su nužni uređeniji domovi zdravlja, našoj deci adekvatne klupe i kompjuteri, naučnim radnicima savremena oprema i literatura, da bi mogli da idu napred. Dakle, potrebno je sve ono što sadrži NIP kroz tih oko 2.000 projekata. Srbija prosto vapije za tim. Sa druge strane, kao neko ko treba da sprovodi u delo monetarnu politiku, moram da priznam da bi NBS bilo daleko lakše da ostvari svoj cilj – da inflaciju svede na jednocifrenu, kada ovog plana ne bi bilo. Nije nam, naime, jednostavno, a ni jeftino, to što viškove likvidnosti koji dolaze iz zaduživanja u inostranstvu, moramo da povlačimo kroz repo operacije, a sada kada se na tržište slije i dodatnih oko 400 miliona evra moraćemo i to da povučemo instrumentima koji nam stoje na raspolaganju. Pre svega kamatnom stopom, što bi moglo da dovede do daljeg rasta kamata, a ako bude potrebno i povećanjem obaveznih rezervi, što bi takođe imalo isti efekat na privredni razvoj, objašnjava svoju dilemu Diana Dragutinović, u kojoj se nalazi kao građanin i viceguverner zadužen za sprovođenje monetarne politike.

I da i ne

Nije, stoga, čudno što je upravo NBS bila prva koja je nakon što je rebalans budžeta usvojen na vladi reagovala javno saopštavajući da je zabrinuta zbog mogućeg dejstva povećanog obima javne potrošnje na rast inflacije. Novim monetarnim okvirom, usklađenim sa režimom targetiranja inflacije, NBS se, naime, obavezala da bazna inflacija na kraju ove godine iznosi između sedam i devet odsto. Tom prilikom, Narodna banka je naglasila da će način ostvarenja tog cilja, odnosno restriktivnost same monetarne politike u narednom periodu, zavisiti od toga koliku će podršku u ostvarenju ovog cilja centralna banka imati u fiskalnoj politici, izraženoj kroz rebalans budžeta Republike Srbije.

Zbog toga je i bila iznenađena, ne toliko predviđenim rastom prihoda u odnosu na njihov projektovani nivo u budžetu za ovu godinu od 1,7 odsto bruto domaćeg proizvoda, koliko rastom rashoda od 2,8 odsto. Pri tome, kako je istaknuto, poseban problem predstavlja to što će budžetski rashodi koji će rasti brže od projektovanih prihoda, biti pokriveni korišćenjem dela privatizacionih prihoda iznad planiranog i sa MMF-om dogovorenog nivoa.

Sličnost sa Irskom

Kada se već govori o irskom modelu, Miroslav Prokopijević smatra da on nije prosperirao iz sredstava EU, nego zato što je irska vlada shvatila da mora da pruži veće ekonomske slobode za investiranje. I napravila je najbolje ekonomske reforme, kaže on. Zato sada u Irskoj ima i velikih multinacionalnih kompanija, ali su mala i srednja preduzeća, koja su u vlasništvu Iraca, motor razvoja i zaposlenosti.

Još jedna ogromna razlika postoji između našeg i irskog investicionog plana, smatraju ekonomisti. Oni su posle stabilizacije javnih finansija, u čemu je prvi korak bila rigorozna seča budžetskih rashoda, nastavili sa čvrstom fiskalnom politikom, a investicije su usmerili u prvom naletu pre svega u visoke tehnologije i obrazovanje. Tek potom su sledila ulaganja u infrastrukturu, regionalni razvoj, podizanje životnog standarda. I sada su u fazi pripreme novog plana od 2007. do 2013. godine kada razmišljaju kako da reše saobraćajni problem Dablina, jer su procenili da potencijalno povećanje broja njegovih stanovnika u narednoj deceniji može saobraćaj da dovede do kolapsa i da ugrozi zaštitu okoline, u koju je mnogo ulagano.

NBS je smatrala da mora da upozori na negativne posledice takvog budžetskog plana na inflaciju i samu monetarnu politiku. Njeni stručnjaci su procenili da će efekti novousvojene fiskalne politike biti znatno veći od procentualno iskazanog rasta budžetskih rashoda, a s obzirom na to da će oni biti realizovani u samo nekoliko preostalih meseci do kraja godine, od mesečne dinamike njihovog uvećanja zavisiće u kojoj meri će to uticati na ovogodišnju inflaciju i ostvarenje planiranih ciljeva, a u kojoj meri će se negativni efekti preneti na narednu godinu. U svakom slučaju, negativni uticaj povećanja tražnje na rast cena neće izostati, samo je pitanje “rasporeda” novih inflatornih pritisaka, smatraju u NBS.

Zanimljivo je da NBS ističe da je imala u vidu uticaj koji Nacionalni investicioni plan može imati na ostvarenje ciljeva na planu smanjivanja inflacije, ali da nije bila pripremljena na ostale izdatke iz rebalansa ovogodišnjeg budžeta, iskazane upravo u trenutku kada je jednocifrena inflacija nadohvat ruke. Reč je o porastu zarada zaposlenima čije se plate finansiraju iz republičke budžetske kase, koje bi umesto devet odsto trebalo da budu uvećane za 15,19 odsto, zatim rastu izdataka iz republičkog PIO fonda, povećanju subvencija, prava iz socijalnog osiguranja, kao i korišćenja robe i usluga. Suma ovih dodatnih izdataka skoro je jednaka sredstvima u budžetu za Nacionalni investicioni plan, a to su sve rashodi koji idu isključivo u potrošnju i koji će uticati i na rast bazne inflacije za koju, uz povećanje spoljnotrgovinskog deficita, jeste odgovorna NBS.

Rast kamata

Otuda i zaključak NBS da će rebalans budžeta znatno otežati posao pre svega Narodnoj banci, koja je preuzela direktne obaveze u targetiranju inflacije, i koja će zbog toga biti prinuđena da dodatno pooštri monetarnu restriktivnost. To direktno znači da će NBS radi smanjenja inflatornih pritisaka, najverovatnije, morati da poveća referentnu kamatnu stopu na repo operacije, što će imati za posledicu i rast opšteg nivoa kamatnih stopa, kao i da upotrebi obaveznu rezervu ili druge instrumente kojima raspolaže, u meri u kojoj to bude zahtevalo smanjenje inflacije zbog povećane tražnje. Krajnji račun zbog rasta kamata, nažalost, platiće pre svega građani, privreda i sama NBS, ali toga na kraju neće biti pošteđena ni sama država. Međutim, kako naglašavaju u NBS, ostvarenje bazne inflacije u planiranom okviru biće moguće i sa ovim budžetom, ali će to biti teže, jer se NBS neće ustezati da poveća monetarnu restriktivnost u cilju smanjivanja inflacije, smatrajući da je inflacija najveća opasnost i za nacionalnu ekonomiju i za same građane, koji su se više puta do sada uverili da im ni jedna vlada ne može toliko podići plate koliko te iste zarade može da obezvredi inflacija.

Ovakvim razmišljanjima centralne monetarne vlasti pridružili su se još pre usvajanja NIP i brojni ekonomisti koji su, ne sporeći potrebu da rapidno bude povećano učešće investicija u samom budžetu, svoje kritike usmerili uglavnom u dva pravca. Prvi se odnosio na uticaj koji bi NIP mogao da ima na inflaciju, a drugi na to da li je u ovom trenutku bilo bolje opredeliti se za tako velike investicije ili te pare iskoristiti u neke druge svrhe.

– Reč je o potpuno pogrešnim potezima vlade, zato što se uvećava i ovako enormna državna potrošnja. Ovo ne može ostati bez uticaja na inflaciju u 2007. godini, jer će tek u januaru i februaru da se osete efekti veće potrošnje. Ovakvi potezi, koji dovode do povećanja državne potrošnje, mogu se shvatiti kao priprema terena za izbornu kampanju, a ne kao racionalan potez za vođenje budžeta – ističe Miroslav Prokopijević, direktor Centra za slobodno tržište.

Opasne investicije

On procenjuje da će godišnja inflacija biti oko 14 odsto ali, kako kaže, ako vlasti krenu energičnije u potrošnju po nacionalnom i investicionom planu, boji se da će ići i preko 14 odsto. Osim toga, kako primećuje, negativna strana ovako pripremljenog investicionog plana jeste što dodatno jača ulogu države i pojačava zavisnost od nje, ali i stvara prostor za povećanje korupcije.

Veće plate u državnom sektoru, Nacionalni investicioni plan, stanovi za državne činovnike što sve predviđa rebalansirana državna kasa, i ekonomista Danijel Cvjetićanin vidi kao zauzimanje startnih pozicija pred izbore u narednoj godini.

– Na predizborne trikove i mešanje države u investicione aktivnosti gledam s velikom dozom sumnje. Vlada je preuzela doktrinu antitržišne ekonomije, jer očigledno misli da je pametnija od svih preduzetnika i privrednika. Ti investicioni ciklusi su već viđeni devedesetih godina. Država treba da gradi infrastrukturu, ali ova država radi i ono što ne treba. Čak se ponovo vraćamo na sistem dodele stanova državnim službenicima. Svi imaju bedne plate, a samo neki od njih će dobiti stanove. Tu će se videti ko će biti poslušnik, jer neko ko prima platu od 15.000 ili 20.000 dinara može da dobije stan koji košta 60.000 evra. Rebalans budžeta i investicioni plan su opasnost za inflaciju a izjava guvernera NBS je krik vapijućeg čoveka. On više ne može restriktivnom monetarnom politikom da obuzda ono što Ministarstvo finansija radi fiskalnom politikom. Svima je jasno da su ovo izborne aktivnosti. Pa, Nacionalni investicioni plan je u stvari Nacionalni izborni plan – upozorava Cvjetićanin.

Vladimir Gligorov, saradnik Bečkog instituta za ekonomske studije, smatra da će se sprovođenje NIP-a odraziti ili na rast inflacije ili na produbljivanje ionako velikog spoljnotrgovinskog deficita, a prema njegovim rečima ključna stvar jeste na šta će se potrošiti novac od privatizacije.

– Videćemo da li će to biti budžet za izbore, kao što izgleda, ili će tu biti i nekih drugih elemenata. Iz predloženog investicionog plana i perioda njegove realizacije može se videti kakva je stabilnost vlade i kada se planiraju izbori. Sve zavisi od toga šta će se događati sa novcem iz privatizacije. Ako se kroz Nacionalni investicioni plan novac bude slivao u investicioni ili neki drugi vid potrošnje, delovaće inflatorno. Narodna banka teško će moći da steriliše toliki novac jer ne može istovremeno Ministarstvo finansija da troši, a centralna banka da štedi. Onaj deo koji se potroši, uticaće na inflaciju preko povećane tražnje, osim ako sve ne ode na uvoz, što je drugi problem, a ne može se sprečiti ni jedno ni drugo – objašnjava Gligorov.

I Stojan Stamenković, urednik Makroekonomskih analiza i trendova, razmišlja slično. Njegova je procena da će ako ne sav novac iz investicionog plana ono bar deo tih sredstava, preko zarada i drugih troškova izvođača radova, na kraju ipak završiti u potrošnji. Povodom najave NBS da će usled povećane javne potrošnje povesti restriktivniju monetarnu politiku, Stamenković je kazao da to najverovatnije znači povećanje obaveznih rezervi. “Kamatne stope će porasti, a to bi kao kratkoročne posledice moglo da ima usporavanje privrednog rasta i relativno pogoršanje položaja izvoznika. A to se, opet na kratak rok, ne uklapa u razvojnu strategiju vlade”, ističe Stamenković.

Kako se došlo do cifre

Milan R. Kovačević, stručnjak za strana ulaganja, tvrdi da ukoliko Vlada Srbije planira da suficit iz budžeta investira u izgradnju infrastrukture, onda se to ne može tretirati kao suficit već kao rashod budžeta. On naglašava da bi taj rashod mogao da podigne inflatorne tenzije.

– Da li je Ministarstvo finansija najpozvanije da bira gde i na koji način će se ulagati, takođe je problematično pitanje, pre svega, ako se ima u vidu da upravo to Ministarstvo propisuje visoke poreske namete opterećujući i ovako iznurenu privredu – pita se Kovačević.

I profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Milić Milovanović smatra da je sve pogrešno urađeno kada je o NIP-u reč.

– Javnosti je jednostavno saopšteno da vlada namerava da u ovoj i narednoj godini investira 1.674,8 miliona evra! Kako se došlo do te cifre, nije jasno. Ističe se samo da je u Projektni centar Ministarstva finansija do 1. jula ove godine stiglo 2.920 predloga projekata, uglavnom državnih organa, mada je bilo i 26 iz privatnog sektora! Ko je i kada doneo odluku da se pristupi izradi NIP-a, ko je odredio prioritete, kako će se rangirati projekti, kada i gde je raspisan konkurs, ko se na njega mogao javiti, kojim zakonom je ustanovljena administracija za sprovođenje plana? Na ta, kao i druga pitanja, ne znamo odgovor, što sve ukazuje da naša varijanta planiranja nema ničeg zajedničkog s onim što se radi u EU, tvrdi Milovanović, komentarišući izjave zvaničnika po kojima je čitav sistem izbora projekata rađen po principima koji važe u EU.

Upravo na toj liniji razmišljanja je i Miroslav Prokopijević koji tvrdi da je NIP katastrofalan i po pitanju procedure kako je usvojen i po pitanju onoga što može da se desi. “Nije bilo prethodno usvojenog zakona koji bi omogućio pripremu NIP. Nije bilo kriterijuma za izbor projekata koji će se finansirati iz ovog plana. Formiranje navodno kontrolnih tela je smešno jer ih čine predstavnici države koji su i doneli odluku o izboru projekata. Sve liči na to da se stvara prostor da relativno mali deo stanovnika, možda najviše oko 300.000, profitira i to kratkoročno, a da pri tom najveći kajmak pokupe zapravo organizovane grupe i vlada koji iza ovog plana stoje, bilo materijalno, bilo politički, kaže Prokopijević.

Lako vidljivo

Kako je dobar deo projekata kandidovala lokalna samouprava, a odnose se mahom na potrebu izgradnje vodovoda i kanalizacije, lokalnih puteva, domova zdravlja ili škola, građanima ipak neće biti tako teško da prepoznaju, i to relativno brzo, da li im planirane investicije donose boljitak ili ne. Nešto duže će se čekati na završetak autoputeva, energetskih postrojenja, još teže će biti prepoznati efekte nekih projekata u oblasti zaštite okoline. Ako se stvari budu razvijale onako kako je to zamislio Mlađan Dinkić, Srbija bi već naredne godine trebalo da dobije nov petogodišnji investicioni plan, kojim bi utvrdila nove projekte u koje država treba da investira pare koje će svakako dobiti prodajom delova javnih preduzeća. Baš onako kako je to, recimo, u poslednjih dvadesetak godina radila Irska, na čije se iskustvo oslanja naš NIP, kada je zahvaljujući sredstvima evropskih fondova uspela da stopu nezaposlenosti svede sa dvocifrene na ispod pet odsto, a istovremeno obezbedi stabilan rast GDP od preko sedam odsto godišnje. Srbija, takođe, mora da obezbedi stabilne investicije iz sopstvenih sredstava ako želi da postigne iste ciljeve, a već izrada narednog NIP biće i prilika da se isprave slabosti uočene u pripremi ovoga.

A kada se uzmu u obzir sve primedbe koje su izrečene na račun NIP, pravo pitanje je, čini se, da li je NIP doista dobro osmišljen potez vlade koja, kako proklamuje, njime želi pre svega da poveća zaposlenost, obezbedi održiv privredni rast, uravnoteži regionalni razvoj, podigne konkurentnost zemlje i smanji siromaštvo u državi, ili je jednostavno vlada bila zatečena viškom privatizacionih prihoda i znajući da su izbori na pomolu, u njima videla pravu priliku za popravljanje svog rejtinga.

Sistem kontrole

Odgovor na to pitanje ne može da zaobiđe činjenicu da je vlada u konačnoj verziji raspoređivanja velikih privatizacionih prihoda nešto više od 500 miliona evra izdvojila i za prevremenu otplatu dugova prema inostranstvu, što je inače bila preporuka mnogih ekonomista, pa i samog guvernera NBS. Potom, da je gro sredstava usmerila na izgradnju infrastrukture, energetiku i telekomunikacije, čak 70 odsto svih sredstava ili preko 1,1 milijardu evra, jer su to oblasti u kojima nema baš mnogo privatnih investitora. Takođe se ne sme zaboraviti da je dobro i to što je uvidela da u pripremi investicionog plana za period od 2008. do 2013. godine, koja će početi već naredne godine, mora da se mnogo toga menja, ne samo zato da bi siromašnije opštine konkurisale sa dobrim projektima, što sada uglavnom nije bio slučaj jer te projekte nije imao ko da pripremi, nego i da bi se smislenije nego sada pare usmeravale zaista tamo gde je to sa nacionalnog aspekta najpotrebnije.

Konačno, dobro je i to što je poslušan savet stručne javnosti da višak privatizacionih prihoda mora da bude trošen postepeno kako bi se izbegli udari na potrošnju i sačuvala makroekonomska stabilnost. Ostaje da se vidi da li će sistem kontrole trošenja para zaista funkcionisati onako kako je to ministar Dinkić obećao, a posebno da li će neka nova vlada koja bude formirana nakon parlamentarnih izbora, nastaviti da sprovodi sve što NIP predviđa. Odnosno, da li će, kao i u Irskoj, vlade odlaziti a nacionalni investicioni planovi ostajati.

Tanja Stanković