Породица Миљковић – Светлана и Драгиша, са синовима Немањом и Стефаном – за две деценије од мале породичне фирме израсли у једног од већих извозника замрзнутог воћа из поткопаоничког краја у ЕУ, почели производњу џемова, слатка и ајвара, имају укупан годишњи обрт од око четири милиона евра, припремају се за извоз у САД и за органску производњу малина. Иза овог успеха је порука: у аграру се не можете обогатити преко ноћи

Ми не размишљамо од данас до сутра, него увек постављамо питање шта ће бити са овим послом, бар за наредних пет година. Стратешки постављамо себи циљеве и задатке за дугорочно пословање. Сада смо значајни извозници замрзнутог воћа, а наш следећи потез је да, паралелно са тим, прелазимо на органску производњу. Покренули смо причу и рачунамо да ћемо за три године добити одговарајуће сертификате за органску производњу малина.

Овако је Драгиша Миљковић (62), партнер у породичној фирми „Свит хом“ (Sweet home) у Брусу, подно Копаоника, укратко дефинисао модел рада једне од најуспешнијих српских извозних компанија замрзнутог воћа, која ове године обележава 20 година рада. Том замрзнутом програму је пре осам година додат и „топли програм“ – џемови, слатка и ајвар – готово случајно, али се показало да је то успешан пословни подухват.

– Драгиша је „алфа“ и „омега“ ове компаније, без њега не бих могла много да урадим, јер је имао огромно искуство у овој производњи. Био је 18 година директор велике земљорадничке задруге „Копаоничанка“ у Брусу – каже Светлана Миљковић (57), власница фирме „Свит хом“, коју смо посетили крајем јуна.
У тај супружнички тандем одлично су се уклопила деца: синови Немања (36) и Стефан (31) су по завршеном школовању и после специјализација постали – директор извоза и директор производње. Послу у породичној фирми ће се ускоро придружити и снахе: Оливера (36) и Даница (30), економиста и филолог, само кад њихова деца – бебе, мало поодрасту.

Прича о компанији „Свит хом“ почиње 1997. године када је Светлана Миљковић, стручњак за финансије, основала фирму за увоз и продају чувеног бренда, „Милка“ чоколаде (отуда и назив „слатка кућа“). И док је тада мали број жена управљао фирмама, Светлана каже да је имала огромну подршку породице, првенствено свог супруга:

– Међутим, увозом чоколаде бавила сам се само годину дана. Већ 1998. године донет је пропис о депоновању на рачун Народне банке Србије 50 одсто износа од вредности робе за увоз. Ја нисам имала капитал, односно имовину за хипотекарне кредите и нисам више могла тиме да се бавим. На срећу, мој супруг је управо тада напустио директорску функцију у „Копаоничанки“ и дошао у породичну фирму, са огромним искуством и као велики познавалац воћа. Зато ја не могу да кажем да сам у приватни бизнис ушла из нужде, већ више због тога што сам још 90-их година препознала да се српска привреда трансформише из претежно друштвене, у претежно приватну својину – испричала нам је Светлана.

Предузетнички оријентисан, брачни пар Миљковић је добро знао којим ресурсима располаже крај у којем живе: најзначајније је такозвано „обојено воће“ – вишње, малине, купине, јагоде, шљиве – за које је тржиште Европске уније веома заинтересовано. И то је пресудило да одлуче да то буде њихов бизнис.

– Сада, двадесет година касније, знам да је то била права одлука. У почетку је било тешко, јер нисмо имали довољна обртна средства, нити своју хладњачу, а банке нису хтеле да нас прате, јер нисмо имали имовину за хипотеку. Одлуку да градимо хладњачу донели смо 2002. године, иако нисмо имали довољно новца. Захваљујући пословним партнерима, аустријској компанији „Brucha“ и „Клими“ из Смедерева, које су нам одложиле наплату потраживања, успели смо да изградимо хладњачу која је стартовала 2004. године. Био је то тежак период, али корак по корак, повећавали смо обим посла и капацитете. Сада располажемо модерном хладњачом капацитета 1.100 тона, урађеном по ИФС стандардима. Улагали смо и у примарну производњу, тако што смо пољопривредним произвођачима бесплатно давали сертификоване саднице малине и истовремено подизали своје засаде. Данас имамо девет хектара засада малине и два хектара под купином. Поред тога улагали смо и у „топлу производњу“ ајвара, пекмеза и слатка, прича Светлана.

Опширније у штампаном издању

---

У овом броју још и …

• ЕКОНОМЕТАР У САРАДЊИ СА УДРУЖЕЊЕМ ПОСЛОВНИХ ЖЕНА: Медицински туризам – услуга од посебног значаја
• КВЕНТИН РОЈЕ, ГЕНЕРАЛНИ ДИРЕКТОР ДЕЛЕЗА СРБИЈА, НАЈАВЉУЈЕ: Делез ће даље развијати пословање у Србији
• НА ПРОСЛАВИ ЈУБИЛЕЈА ПРОГЛАШЕНИ ДОБИТНИЦИ НАГРАДА НАЦИОНАЛНОГ ФОРУМА ЗА ЗЕЛЕНЕ ИДЕЈЕ: Иновативни и еколошки
• КОМЕРЦИЈАЛНА БАНКА САОПШТИЛА РЕЗУЛТАТЕ ПОСЛОВАЊА: У првих пет месеци добит 29 милиона евра
• ПЛAСTEНИЦИ СE ШИРE У СEЛУ СAРAOРЦИ, КOД СMEДEРEВA: Дневно испоруче два шлепера поврћа
• ВЕСТИ ИЗ ПРИВРЕДНЕ КОМОРЕ СРБИЈЕ: Приврeдници Чaдeжу пoвeрили мaндaт
• ЗВОНИМИР ПАВЛЕК: УСПЕШНА ТРГОВИНА (7): Радикалне промене организације
• Следећи број Економетра излази 5. септембра 2017.