Kompanija Nebojše Matića pravi hardverske i softverske alate za rad sa mikrokontrolerima i jedna je od samo deset firmi na svetu koja pravi kompajlere. Zapošljava 60 ljudi, izvozi 99,8 odsto proizvoda, a godišnji obrt je oko 400 miliona dinara

Zanimala me je elektronika, pa sam upisao Fakultet tehničkih nauka (FTN) u Novom Sadu i do 25. godine bio sam vrlo srećan čovek. Onda su roditelji prestali da me finansiraju i počeo sam da razmišljam – šta sad? Gladovao sam jedno šest meseci i najzad rešio da se bavim mikrokontrolerima jer sam upravo tada pokušavao da saznam na fakultetu kako ta tehnologija izgleda u praksi ali – svi su znali teoriju, a niko kako konkretno funkcioniše! Pozajmio sam pare od cimera, kupio prve delove i uz pomoć grickalice napravio jednu bulumentu žica koja je imala minimum verovatnoće da proradi. Kada sam učitao program i kada je profunkcionisao, prvi put sam shvatio da sam nešto uradio u životu.

Ovako Nebojša Matić, osnivač i direktor preduzeća Mikroelektronika, objašnjava početke svog biznisa. Da bi od inovativnog studenta postao direktor kompanije sa 60 zaposlenih i godišnjim prometom od 400 miliona dinara, koja izvozi 99,8 odsto svoje proizvodnje, uložio je mnogo rada, truda i vremena. Posetili smo Mikroelektroniku u novom poslovnom prostoru na Batajničkom drumu, u kompleksu bivše Beogradske elektronske industrije, gde su se preselili krajem 2013. godine.

– Ovo je sada moderna zgrada površine 3.000 kvadratnih metara koja nas je koštala oko 2,5 miliona evra. Očekujem da nam se ta investicija isplati u toku 2014. godine jer moramo da idemo dalje – kaže Matić u razgovoru za Ekonometar.

Na zidovima njegove kancelarije nalaze se „najveće grafike koje ste ikada videli“, a uz najsavremeniju tehnologiju i najkvalitetnije materijale korišćene prilikom izgradnje, direktor se potrudio da svojim zaposlenima obezbedi uslove kakvih nema u mnogo kompanija u Srbiji. Uz standardne sadržaje za jednu poslovnu zgradu, mesto su našli i restoran za zaposlene, učionica za edukativne seminare, ali i teretana i tuševi za radnike službe održavanja. Obezbeđen je parking a planirano je i postavljanje koševa na otvorenom. Fudbal, kaže Nebojša, već igraju na travi o kojoj posebno vode računa.

– Kompletno opremljen kvadrat ove zgrade košta nas 300 evra. Kako onda neki stan može da košta 2.100 evra, to mi nikako nije jasno?! Najskuplja nekretnina u Srbiji ne bi smela da ima cenu iznad 1.000 evra, osim, možda, na Dedinju. Zgrada već na prvi pogled ostavlja utisak da je idejno rešenje čoveka koji veoma vodi računa o estetici – kombinacija crne i bele boje, puno detalja, funkcionalan prostor. I to je delo Nebojše Matića. Prema njegovim rečima, ovo je je-dina zgrada koja kompletno koristi LED svetlo, a uštede na energiji su ogromne –40 reflektora koji tokom noći osvetljavaju celu zgradu ukupno troše pola evra dnevno ili 150 evra godišnje. Mikroelektronika koristi Simensovu centralu i Samsung klimatizaciju, dok su mašine za proizvodnju uglavnom uvozne – nemačke, francuske, američke. Ipak, u Srbiji nabavljaju sve što odgovara njihovim standardima kvaliteta.

– Sve što smo uložili u klimatizaciju isplatiće nam se za sedam godina, a u svetlo za pet, tako da ne mogu da shvatim ljude koji ne žele da investiraju malo više, kako bi na kraju dobili mnogo.

Početak u izdavaštvu

Mikroelektronika je osnovana 2001. godine, a počeci sežu nekoliko godina unazad. Matić je 1997. godine došao u Beograd, kako sam kaže „bez dinara“ –i osnovao časopis. Izdavaštvo je video kao „najveći biznis koji može da se radi sa najmanje para“. Ali, kako je zapravo postao preduzetnik?

– Tako što je cimer počeo da živi sa devojkom, pa sam ja „dobio nogu“ i preselio se u glavni grad. Zainteresovao sam se za časopis kada sam razgovarao sa čovekom koji je obećao da će objaviti članak o mikrokontrolerima, ali taj tekst nikako da izađe. Onda sam mu rekao – ako ti to nemaš gde da objaviš, ja ću da napravim časopis – objašnjava naš sagovornik.

Došao je u Beograd sa 180 nemačkih maraka u džepu i krenuo po firmama koje su se bavile industrijskom elektronikom. Pronašao je dovoljno kompanija koje su bile zainteresovane da plate reklamu, a nakon toga je sa istim „početnim kapitalom“ krenuo i kod štampara. Trećeg po redu uspeo je da ubedi da mu odštampa knjigu, a da pare dobije kada se knjiga proda.

– Čovek mi je bukvalno rekao – vidim ja da si ti lud, ali nisi nepošten. I postigli smo dogovor. Taj isti štampar radi za nas već 14 godina.

Nebojša smatra da časopis Mikroelektronika koji je izašao pre 15 godina ni danas nije za potcenjivanje. Slaže se da je izgledao prilično siromašno, ali i ističe da je već u startu imao sve elemente uspešnog biznisa.

– Sve sam sam radio – pisao, slikao, prelamao. Ipak, 2000. godine je izašao poslednji broj jer – ljudi nisu mogli na vreme da pošalju članak! Teško je išlo i sa reklamama. Svoju prvu knjigu napisao je sa 27 godina, jer je „nešto znao i hteo da prenese ljudima“. Knjiga o mikrokontrolerima doživela je četiri izdanja i samo u Srbiji je prodata u 4.000 primeraka, a prevedena je na mnoge jezike. Hardverski i softverski alati Mikroelektronika danas pravi hardverske i softverske alate za rad sa mikrokontrolerima. Zapošljava 60 radnika, uz plan da u najskorije vreme stigne do 150, a kasnije i do 250, što bi bio optimum za novi poslovni prostor.

– Hardverski alati su razvojni sistemi, a softverski alati su kompajleri –to je softver na računaru u kome se piše program za mikrokontroler. Bitna stvar je da kompajlere pravi manje od deset firmi na celom svetu. Mi postajemo jedna od najvećih među njima, krupnim koracima – ističe Matić.

Na pitanje o početnoj investiciji u ovaj posao kaže da „tu nema ulaganja“, odnosno da je biznis započeo sa otprilike 100 maraka – mikrokontroler je koštao 15-16 maraka plus žice i rad.

– Tvrdim da i danas možete pokrenuti multimilionski biznis skoro bez ičega. Računar košta 40.000-50.000 dinara, potrebni su vam još i kafa, sok ili voda, kilogram hleba i litar jogurta i to je cela računica.

Prodaja je počela tako što se za Nebojšu pročulo na fakultetu da ume da pravi razvojne sisteme i da „zna nešto“. Najpre je pravio jedan u šest meseci, pa zatim jedan mesečno i nedeljno, a danas Mikroelektronika proizvodi 200 komada dnevno. Posmatrajući strukturu zaposlenih, može se reći i da je reč o porodičnoj firmi jer je u posao uključena i supruga Biljana koja je od početka sa Nebojšom (već 25 godina) i sa kojom ima osmogodišnju ćerku Lenu. Biljana je danas direktor finansija, dok je njen rođeni brat direktor špedicije, proizvodnje i održavanja. Nebojšin otac je vozač u Mikroelektronici, a tu su i brat i tetka koja radi u knjigovodstvu. Matić kaže da nema nikakav problem sa rodbinskim odnosima jer je podjednako strog prema svima.

Razvoj iz Balkanske ulice

Mikroelektronika je počela u Balkanskoj ulici u Beogradu, gde je u stanu od 60 kvadrata radilo 15 ljudi. Zatim su prešli u Višegradsku, u zgradu od 360 kvadrata, sa 30 zaposlenih, ali se u međuvremenu razvilo i odeljenje u Lajkovcu, sa 15 radnika.

– Malo je ljudi koji stvarno žele da rade, jer nije isto da li ti je potreban posao ili želiš da radiš! Svima je potreban posao i svima je potrebna plata. Zato kod nas zapošljavaju ili otpuštaju samo kolege sa kojima novi radnik radi. To ne činimo ni ja ni šefovi. To izgleda ovako: posle mesec dana rada novog radnika, odlazim u to odeljenje i postavim pitanje ranije zaposlenim radnicima – da li novi kolega povećava vašu platu ili ne? Ukoliko je odgovor ne, to je poslednji radni dan novog radnika – objašnjava direktor „proces selekcije“.

Kompanija danas u svom proizvodnom programu ima oko 350 različitih proizvoda, a Nebojša tvrdi da se uz alate Mikroelektronike najlakše pravi bilo koji uređaj. Kupci su uglavnom firme, ljudi koji žive od elektronike, a pohvalio nam se bogatom zbirkom koja prikazuje primenu razvojnih sistema srpske kompanije po celom svetu, pa čak i na NASA-inim svemirskim brodovima.

Izvozna orijentacija

– Kada je reč o repromaterijalu, najveći deo je iz uvoza jer mi u Srbiji nemamo takvu proizvodnju. Proces izrade počinje sastankom na kome odlučujemo šta ćemo da pravimo, zatim se izrađuje prototip i kada on proradi ide u proizvodnju. Sledi testiranje, pakovanje i skladištenje. Stalno kreiramo nove proizvode i uvodimo inovacije – bar jedan novitet nedeljno.

Mikroelektronika je orijentisana na strano tržište, pa tako izvoz čini Nebojša Matić:

Ja sam uvek verovao da će ovaj naš posao uspetičak 99,8 odsto prometa. Prodaju direktno u inostranstvu ili preko velike mreže distributera. Geografski – otprilike po trećina izvoza ide u Ameriku, Evropu i Aziju.

– U 2012. godini smo imali rast od 37 odsto, a obično rastemo za oko četvrtinu. Prošlu godinu završili smo sa 20 odsto. To je ozbiljan rast. Profit je na nivou od 30 odsto, a godišnji obrt u prethodnoj godini je oko 400 miliona dinara ili približno četiri miliona evra. Ne smatram da su to neke velike cifre, već sasvim dovoljne da 60 zaposlenih živi lepo, da imate dobru opremu, da se osećate prijatno – kaže Nebojša i dodaje da su bonusi, kao i 13. i 14. plata, redovni u Mikroelektronici.

Kada je reč o poslovnoj klimi, on smatra da je Srbija „najbolja zemlja za biznis na celoj severnoj hemisferi“. Mišljenja je da bi trebalo više da se radi i da poslovanje ne može biti jeftinije od trenutnog.

– Ovde postoje odlični uslovi, nalazimo se na raskrsnici svih puteva, imamo jeftine energente, obrazovanu radnu snagu. To je idealno i ko ne može ovde dobro da posluje, neće moći nigde! Porez na profit u Kanadi i na Tajlandu je 33 odsto, a u Holandiji 47 odsto.

Matić smatra da nema razloga ni za priču o porezu na plate jer „da li su potrebne zimske gume kad je napolju sneg?“

Porez na zarade smatra troškom poslovanja koji je neverovatno mali u odnosu na neke druge zemlje.

– Moramo da plaćamo porez jer moramo da imamo asfalt, vrtić, zdravstvo, školstvo, vojsku, policiju. Nije normalno da porez na profit bude manji od 30 odsto.

Kolegama preduzetnicima savetuje da ne očekuju pomoć, jer je preduzetnik usamljeno zanimanje. Predlaže im da se oslone na sebe, a ako zapadnu u krizu – da rade subotom. Ako je kriza još veća – i subotom i nedeljom. Ako imaju vrlo veliku krizu „radite svaki dan i svaku noć!“ Mikroelektronika nema problem sa likvidnošću. Matić kaže da im svi poslovni partneri plaćaju unapred i da su „veoma srećni što im je omogućen takav luksuz“, a isto je i sa druge strane. Rok plaćanja je 24 sata. Zato smatra da problem leži u tome što pojedinci žele lagodno da vode firmu i ne planiraju dovoljno novčane tokove. U narednih pet godina kompaniju vidi kao mnogo veću, sa još više novih proizvoda.

– Plan je da Mikroelektronika zauzme još više tržišta, a ako svake godine budemo rasli za četvrtinu, kao do sada, ja ću biti skromno zadovoljan – zaključuje Nebojša Matić u razgovoru za Ekonometar.