Светислав Буле Гонцић је своје многобројне вештине преточио у хоби и корисна умећа која га одмарају од напорног глумачког заната

Мада ни издалека још није дошло време за рекапитулацију његовог професионалног рада, позоришни, филмски и телевизијски глумац Светислав Буле Гонцић каже да је задовољан учињеним. Сталном члану Атељеа 212 драго је што припада кући у којој је сазревао његов глумачки таленат, али и због чињенице да стасавају неке нове генерације које треба подржати и стратешки усмерити.

Дипломац Факултета драмских уметности у класи професора Миње Дедића у својој богатој глумачкој каријери остварио је више од 60 позоришних и филмских улога, мада каже да не води евиденцију колико је ликова до сада оживео на позоришној сцени или пред филмским камерама. О својој некадашњој функцији председника Удружења драмских уметника Србије каже да је била у служби покушаја да се нешто суштински промени у положају и статусу глумаца, али да је онда, пре скоро деценију и по, и сада све, углавном, остало непромењено. Затечени модел позоришта је исти, као да никоме не одговара суштински помак на боље. Ипак, глумци раде свој посао без резигнације, мотивисани само једним, за њих основним нагоном, љубављу према професији. Гонцић то зна и као уметник, али и као дугогодишњи директор Позоришта на Теразијама.

– Метафора за професију позоришног глумца јесте дугачка композиција неког воза који дуго путује и у који се ваља убацити на правој станици – каже Гонцић за Економетар. – Ја сам то учинио још прве године свог бављења глумом, па ћу, надам се, једног дана полако изаћи, задовољан пређеним путем. А на том путовању како се ко снађе. Никада нисам био машиновођа, нити сам измишљао неке возове, али сам на леп начин био присутан и то ме испуњава задовољством.

Опширније у штампаном издању