Велико и богато газдинство поседује савремене сушионице шљива у којима је ове јесени осушено пет тона овог воћа. Убрано је и десет тона јабука. Ђокићи су учлањени у Асоцијацију органских произвођача БИОТОП

“Лутајући” питомим и живописним селима и варошицама на обронцима и пропланцима између планина Рудник и Букуља, упознали смо много вредних, вештих и предузетнички даровитих људи, аутора врло амбициозних пољопривредних пројеката. Уверили смо се да богатство плодне земље није искоришћено у пуној мери и због недовољно примењене савремене технологије садње, прераде и продаје воћа и поврћа. Многи прерађени воћарски производи могли би, такође, да постану српски бренд кад би се држава више ангажовала и пружила адекватну помоћ.

Суве шљиве, на пример, несумњиво заслужују епитет српског бренда. Сушењу овог воћа, од кога су се и ове јесени заплавили шумадијски пропланци, посветила су се многа домаћинства. Једно од њих је и домаћинство Драгослава Ђокића, чији је млађи син Танасије учлањен у Асоцијацију органских произвођача.

Велико и богато газдинство Ђокића, у чијем пространом дворишту непрестано тутње машине и трактори којима се довозе плодови житарица и хиљаде килограма јабука и шљива, поседује тринаест хектара сопствене и још пет хектара закупљене земље. Таквих је, кажу, неколико у Трешњевици до које се стиже кад се из Тополе крене према Руднику, сада већ врло добрим путем. Први сусед овом селу је Шаторња.

Недостаје маркетинг

Танасије Ђокић, млађи син Драгослава, стаменог 60-годишњака, и мајке Марије, проницљиве и пријатне жене, има са супругом Виолетом двоје деце, Милицу и Николу. У овом гостопримљивом домаћинству живи и деда Радослав. Управо тај млађи син, 35-годишњи Танасије, члан је Асоцијације органских произвођача БИОТОП у којој има још двадесетак пољопривредних предузетника. Пошто је асоцијација тек зачета, Ђокић и остали очекују знатно веће олакшице и бољи маркетинг, јер се предност удруживања засад своди на добијање сертификата којим се омогућују извоз и успешнија продаја.

Угледна породица Ђокић је пре неколико година одлучила да се уз велике послове око продаје јабука (чак десет тона, по цени од 25 динара) посвети и сушењу шљива на савремени начин – електричном сушилицом. Прокредит банка из Крагујевца одобрила им је кредит за куповину два “тунела” која чине шине и вагон, у коме су наслагане специјалне мрежасте плоче за сушење шљива. Вагончић се на шинама смешта у “тунел”, где посредством електричне енергије почиње процес сушења. Сваки “тунел” стаје шест хиљада евра. Имајући у виду каква је олакшица кад је у јесен потребно осушити пет тона шљива, куповина ове савремене технолошке направе се, практично, већ исплатила.

Велико богатство

Танасијев отац, Драгослав, уводи нас у огромну просторију, у зграду посебно сазидану за ову врсту магационирања воћа. Призор је фантастичан: замислите две-три тоне сувих шљива које треба непрестано лопатом превртати, како би се одржале здраве до паковања у специјалне пластичне фолије тешке пола килограма! Посао је огроман. Паковање са лепљењем декорације обављају сами Ђокићи и транспортују суве шљиве до велике хладњаче које, на жалост, још нема у овом шумадијском крају.

– Килограм суве шљиве стаје два евра (за један килограм сувих шљива потребно је четири килограма свежих), што је мало у односу на огроман посао који ваља обавити да би се упакована сува шљива продала. Недостају, очигледно, добар маркетинг и друге предности, каже Драгослав Ђокић. Наша шљива је здрава, прска се једино допуштеним средствима, и то минимално. Код нас нема много пољопривредника који могу да купе ову модерну сушилицу, па су наше две на услузи и другим домаћинствима у селу. На жалост, још нисмо добро организовани кад је реч о директном извозу, а тако бисмо много више зарадили.

– Шта је два евра за килограм сувих шљива, имајући у виду дуг и напоран процес сушења и паковања – пита се Драгослав, и наставља: – Амбициозни смо и син и ја и цела наша породица. Определили смо се за савремену производњу воћа. Уз сушење шљива, ми производимо и приближно десет тона јабука, али немамо модерну амбалажу. Засад их испоручујемо у гајбама, чак у Белу Цркву, где постоји велика хладњача. Јабуку продајемо по 25 динара за килограм што, опет, није много у односу на рад око њиховог неговања, брања и транспортовања.

Ракија није рентабилна

После обављеног разговора у кући Ђокићевој, импозантној двоспратници са најмање десетак соба и огромном трпезаријом, размишљамо у којој мери би многобројним пољопривредницима, не само у Шумадији већ и у целој Србији, били корисни бесплатни савети и консултације стручњака, што је несумњиво обавеза државе, односно специјализованих института. То је неопходно да се пољопривредни произвођачи подстакну и мотивишу да могу добро да живе од земље, уместо што се селе у градове, повећавајући тако број незапослених или лоше плаћених радника.

Питамо наше домаћине шта се догађа са ракијом која је донедавно представљала значајан прерађивачки производ шљива у Србији?

Танасије Ђокић потврђује већ познато: да се ракија показала као најмање исплатив прерађивачки производ. Много посла – мало зараде. Последњих година свако сеоско домаћинство углавном пече ракију за сопствене потребе. Тако резонује наш млади домаћин. Несумњиво је да би и за комплетну прераду воћа у џем, слатко или ракију, требало да држава уложи више напора и да, уз редовне бесплатне савете, пољопривредници добију и одређене олакшице. Бољом организацијом у области пољопривреде досегао би се, на тај начин, много виши ниво извоза и значајнија исплативост оних који улажу много физичког рада.

Љиљана остала на селу

Марија и Драгослав, и Виолета и Танасије су у “радном односу” од јутра до мрака. Осим шљива и јабука, у пространо двориште непрестано се довозе трактори пуни клипова жутозлатног кукуруза обраног специјалним берачима, који олакшавају некада мануелно брање клипова. Пошто су Ђокићи једини у селу купили електрични берач, они одлазе и на друга имања са којих позиви непрестано стижу. Дан је овим вредним људима кратак у јесен, кад је неопходно обавити велике послове за себе и, при том, “сервисирати” друге новим машинама за бербу и прераду производа.

Питамо домаћине, који у топлим данима михољског лета немају времена за дуже разговоре, да ли унајмљују раднике?

Драгослав Ђокић одговара потврдно: долазе у испомоћ радници-надничари кад почиње берба шљива, јабука и кукуруза. Драгослав и Марија имају и старијег сина Радослава, запосленог у Аранђеловцу, где и живи са супругом и троје деце. Имају и кћерку Љиљану, удату у близини Наталинаца, која такође има троје деце. Пресрећни су Драгослав и Марија са своје троје деце и осморо унучади.

– Љиљана се удала као студенткиња друге године Правног факултета. Нисмо били задовољни што се одлучила на такав корак, али помоћи није било, истиче Марија и довршава занимљиву причу: – Заљубила се и остала да живи на селу. Ви, вероватно примећујете наше богатство. Међутим, када бисте посетили Љиљанину кућу, били бисте изненађени колико су они имућни: двориште, веће од нашег, препуно је механизације.

У овом великом газдинству, где сви журе за послом, деда Радослав Ђокић живи свој живот. Некако на посебан и за село необичан начин. Храни се искључиво здравом храном, два пута недељно једе рибу, масну храну је заборавио. Ручава са породицом једино уколико му се јеловник допада. Купује црни или ражани хлеб, има посебан фрижидер у који смешта специјална јела и ужива у животу. Напунио је 84 године, здрав је и оран, а у младости је пропутовао свет.

То је само једна позитивна прича о предузимљивим људима са села, њиховом свакодневном животу и великом раду. Колико је таквих у Србији, може се само претпоставити.

Олга Васиљевић