Počeo je skromno, pravio hladno ceđeno ulje i učio na sopstvenim greškama jer nije bilo ni literature ni iskustva koje bi “potkradao”. Danas ima 12 radnika, izvozi u Englesku i Nemačku i traga za novim retkim lekovitim uljima

Ivan Perčić spremao se za drugačiju vrstu životnog puta – studije filozofije i sociologije u Ljubljani podrazumevale su karijeru teoretičara. Umesto toga, on danas zariva ruke u hrpe semena suncokreta, bundeve, pšenice, između prstiju rastrljava retka biljna ulja probajući njihovu gustinu, aromu i postojanost i u čvrstoj je vezi sa zemljom i njenim plodovima. Filozofiju života on danas posmatra i kroz vizuru zadovoljstva koje može da donosi posao. Analitičari bi rekli da mu je prava informacija preokrenula životni put, i verovatno bi bili u pravu.

– Neštedimice sam koristio najbolju tekovinu Titovog režima i kao student mnogo putovao. Početkom i sredinom osamdesetih u Evropi su se otvarale prodavnice takozvane zdrave hrane, a nakon Černobilja i mene je privukla makrobiotika, priseća se Perčić.

Uz pomoć novca rođaka uspeo je da 1989. godine ostvari svoju ideju i formira privatnu firmu “Suncokret” u Hajdukovu, selu nadomak Subotice. Kupio je rabljene mašine, u stvari, najstarije koje je našao – 120 godina staru austrijsku presu kojom se na tradicionalan način dobija bundevino i susamovo ulje. Počeo je skromno, pravio hladno ceđeno ulje i, kako kaže, učio na sopstvenim greškama jer nije bilo ni literature, ni iskustva koje bi “potkradao”. Izuzetno je zahvalan stručnjacima novosadskog Tehnološkog fakulteta profesorima Jovanu Turkulovu i Đerđu Karloviću, sa odseka ulja i masti, koji su mu mnogo pomogli u radu.

Opstao iz inata

Osim što je proizvodio hladno ceđeno ulje, Ivan Perčić je imao i pržionicu i koristio je za prženje kikirikija, raži, radio je uslužno za druge, da bi 1993. godine bankrotirao. Nije imao izbora nego da naredne godine uslužno radi za “Agroseme Panoniju” i na sedam svojih proizvoda stavlja njihovu etiketu. Poslovna saradnja trebalo je da bude okončana preuzimanjem “Suncokreta” čiji su proizvodi dobili i nagrade na Poljoprivrednom sajmu, ali ga je nekorektna ponuda u odnosu na procenjenu vrednost firme uvredila i učvrstila u nameri da sam nastavi proizvodnju.

– Od 1995. godine počeo sam da ugovaram organsku poljoprivrednu proizvodnju na oko 100 hektara. Pojedinih godina bilo je veoma teško jer je vlast iz političkih razloga držala visoku zaštitnu cenu ratarskih kultura, a bio sam primoran da organske proizvode plaćam i tri do četiri puta skuplje. Ipak, naši proizvodi su po kvalitetu bili nadmoćno bolji jer imamo i tehnologiju, znamo kako da je primenimo, pozicionirani smo na tržištu i imamo dobru tražnju. Naš jedini problem je nedostatak obrtnog kapitala, kaže Perčić.

Preduzeće “Suncokret” danas zapošljava 12 radnika, proizvodnju je usmerilo na hladno ceđena ulja na tzv. “štajerski” način i bez prethodnog prženja, zatim na proizvodnju raznih namaza od uljarica, na energetske napitke za sportiste, program za dijabetičare, i, odnedavno, na kozmetiku i dobijanje retkih ulja, poput ulja crnog kima, noćurka ili nara. Deo su ponude velikih sistema poput Merkatora, Rodića, Maksija. Dobili su sertifikat BCS-a, nemačke sertifikacione kuće koja potvrđuje da je reč o proizvodima i prerađevinama poteklim od organske poljoprivrede, a od pre tri godine svoje proizvode izvoze. Prošle godine “Suncokret” je izvezao robe vrednosti od 33.000 evra, ili 15 odsto svog ukupnog prometa. Ove godine je tu cifru dosegao već u prvih šest meseci, na tržištima Nemačke i Engleske.

– Nije nam cilj da u inostranstvu plasiramo naš brend, već da smo prisutni. Zato izvozimo pod okriljem firme Sun and seeds. Uz pomoć nevladinih organizacija tri godine zaredom prisutni smo na najvećem sajmu hrane u Evropi, na “Biofahu” u Nirnbergu, a prošle godine bio sam i u Njujorku na “Fensi fudu”, nabraja Perčić.

Kako izvoziti

Reklo bi se – uspešna i dobra firma. Ali, ima i problema. Oni su uglavnom vezani za obezbeđivanje obrtnog kapitala i uslova poslovanja. Perčić kaže da od banaka ne uzima pozajmice, izuzetno su nepovoljne, pa čak ni novac koji se deli preko Fonda za razvoj Vojvodine nije dovoljna motivacija.

– Novac isplaćuju po nižem kursu evra, a vi kredit vraćate po višem kursu. Odbio sam takvu pozajmicu jer je to čista prevara, kaže Perčić.

Ipak, kada bi dobio pomoć države mogao bi sa sadašnjih 50.000 litara ulja godišnje koje proizvodi da u svojoj radionici cedi jedan procenat od onih 100 miliona litara ulja koje se u Srbiji potroši za godinu dana. Objašnjava da je svaki korak u poslovanju, naročito ako ste izvoznik, povezan sa ogromnim administriranjem i birokratskim opterećenjima. Trenutno na granici mu je zarobljena kutija, vredna svega 69 evra, sa oko tri hiljade posebnih poklopaca za flaše namenjene izvozu. Poklopci stižu iz Slovenije, sa urednom deklaracijom, ali da bi uzeo pošiljku treba da plati dodatnih 40 evra za propratnicu do magacina, pregled tržišne i sanitarne inspekcije u vrednosti od 10.000 dinara, plus carina i usluge špeditera koji, kako kaže, za svaki papir uzme bar 40 evra. Sve to udvostručilo je cenu poklopaca. U ovakvoj situaciji Perčić se neminovno podseća na svoje kratkotrajno poslovanje u Mađarskoj 1993. godine.

– Bilo je dovoljno imati ličnu kartu i sa njom sam u roku od pola časa registrovao firmu u Mađarskoj. Bilo mi je komplikovano da prenosim opremu ili kupujem novu, pa sam po sistemu know how sa jednim srodnim preduzećem po mojoj tehnologiji otpočeo proizvodnju. Roba je dobro plasirana, a jednom prilikom ostalo mi je nešto robe koju sam želeo da pošaljem prijatelju u Sloveniju. Kutiju sa robom odneo sam na železničku stanicu, sa mojim relativno lošim mađarskim popunio tovarni list i samo sa tim dokumentom otpremio robu. Posle nekoliko meseci, službenici mađarske vlade potražili su me preko mog knjigovođe – obavestili su me da sam dobio stimulaciju države jer izvozim hranu proizvedenu u Mađarskoj. Tako nešto ovde mi se nikada nije dogodilo. Perčić žali što je naša zemlja propustila neverovatnu priliku 2000. godine da iskoristi donacije Evropske unije za programe zasnovane na organskoj poljoprivredi. Organska poljoprivreda je budućnost, smatra ovaj privrednik.

– To je nezaustavljiv proces koji teče zajedno sa razvojem materijalnih dobara i svesti građana koji shvataju da su jedino pravo bogatstvo život i zdravlje, kaže Perčić.

Za nesuđenog profesora, zarada nije jedini i dovoljan motiv poslovanja. Voli izazove i otkrivanja novih proizvoda. Tako je prvi počeo da cedi ulje iz semenki nara – izuzetno vredno i sa lekovitim dejstvom. Intrigira ga još ceđenje ulja iz semenki kajsija i u poslednje vreme se orijentiše na sekundarne sirovine, recimo ceđenje semena grožđa.