Удружење жена “Златне руке“ чува од заборава стара јела љишког краја за која добијају наруџбине од елитне клијентеле

Седамдесетогодишња Стојана Милинковић, родом са Сувобора, ни у најсмелијем сну није сањала да ће једног дана, добрано зашла у године, бити председник једне успешне фирме. Такође, ни помишљала није да ће јој у послу помагати мејл адреса, веб странице и мобилни телефони. Али, како се у животу догађају најневероватнија чудеса, крепка и витална Стојана, одевена у живописну шумадијску ношњу, жустрим кораком шпарта преко Србије, а све чешће и кроз Европу, где на посебан начин брани част и углед своје земље.

Стојана Милинковић већ седам година стоји на челу удружења “Златне руке“ које окупља, за сада, осам марљивих и умешних жена из околине Љига. Циљ њиховог удруживања била је промоција и очување традиционалних српских јела, спас од заборава свих оних здравих и укусних оброка који су наше претке чинили виталним и дуговечним, а које је савремени живот скрајнуо у запећак. Њих се сетимо када смо у прилици да покажемо пред гостима да “и ми коња за трку имамо“, док их у свакодневном јеловнику, нарочито градских породица, готово и нема.

Трпеза

Стара српска кухиња никада за основ није имала месо. Печеница се износила на трпезу само у изузетним приликама, за Божић или крсну славу. Наш народ се углавном хранио житарицама, млечним производима, поврћем и воћем. То је и данас традиционална храна људи са села, мада јој се додаје и домаћа сланина, понекад и сушена свињска бутка. Важно да је “непрскано“.

Настанак “Златних руку“ догодио се сасвим спонтано. Обичај да жене, за време косидбе на Рајцу, носе вредним косачима ручак, датира од давнина и био је непосредан повод да се жене из љишких села окупе и својим умећем осмисле понуду која ће за сладокусце бити права посластица. Избор јела темељен је на традиционалним намирницама околине – сиру, кајмаку, житарицама, воћу и поврћу.

Опширније у штампаном издању