Dok se davne 1982. bivša SFRJ suočila sa spoljnom nelikvidnošću, pa su poverioci najavili plenidbu aviona i brodova, Srbija se sada nalazi pred krizom javnog duga za koju još uvek postoje brza kratkoročna rešenja

Stojan Stamenković

Bitno drugačija i teža od ove sadašnje krize javnog duga, koja Srbiji i najneposrednije preti, bila je ona sa početka 1982. godine. Tada se bivša SFRJ suočila sa eksternom nelikvidnošću pa su poverioci najavljivali plenidbu aviona i brodova. Jedino rešenje bio je reprogram dugova koji je usledio nakon prvog stendbaj aranžmana sa MMF-om, za šta je bila potrebna i viza tadašnjeg Centralnog komiteta. Za ovu sadašnju krizu u Srbiji još uvek postoje brza kratkoročna rešenja koja bi donela uštede i omogućila zatvaranje fiskalnog deficita koji je prešao zakonsku granicu. Uz sve razlike koje postoje, obe ove krize izazvalo je neracionalno trošenje i za obe je važan sporazum sa MMF-om.

Ovako je ekonomista Stojan Stamenković, urednik mesečnika Makroekonomske analize i trendovi, odgovorio, u intervjuu za Magazin Biznis, na pitanje o tome kako bi uporedio ove dve krize koje dele skoro tri decenije. Hteli smo iz prve ruke da čujemo podsećanje na dramatična dešavanja od pre tri decenije, za vreme savezne vlade na čijem je čelu bila Milka Planinc, a Stamenković je bio glavni ekonomista i najneposredniji učesnik. Jednako važno kao i to podsećanje, jeste i viđenje Stojana Stamenkovića ovih današnjih problema Srbije.

• Šta se stvarno desilo pre nego što je naša bivša država zapala u spoljnu nelikvidnost?

– Problem je pukao kada je 5. marta 1982. godine dospela rata koju nije mogla da plati Privredna banka Zagreb. Ako se dobro sećam, ta tranša je iznosila 120 miliona dolara. Tada je klupko počelo da se odmotava. Sve ima svoje izvorište u Ustavu iz 1974. Pre njega je postojao jedan sistem spoljnoekonomskih odnosa, a posle njegovog usvajanja, sasvim drugi. Republike su mogle da se zadužuju potpuno samostalno, jer je na njih preneta i ranija nadležnost Centralne banke u ovoj oblasti.

Na nivou republika vođeni su pravi platni bilansi iako se to nazivalo platnobilansnim pozicijama. Federaciji je ostalo malo toga – ono što je pokrivalo potrebe savezne države i Vojske.

Ne treba zaboraviti da je posle Ustava došao i Zakon o udruženom radu. Rezultat svega toga bio je spoljni dug, koji je 1975. iznosio pet milijardi ondašnjih dolara, a do 1979. narastao je na 19-20 milijardi dolara.

Opširnije u štampanom izdanju