Уколико би банке бар део своје активности усмериле на финансирање конкретних послова у предузећима и праћење реализације, што се сада не ради, била би то значајна потпора производњи

– Све док постоји оволика тражња за кредитима, банке које су дошле овде због добити немају разлога да смањују камате које зарачунавају и неће их смањивати, тим пре што на нашем тржишту не постоји конкуренција међу банкама, већ картелски договор. Ту, опет, треба бити професионално обазрив, јер онај ко је спреман да се задужи уз високу камату често није спреман да их и плати. При томе се мора знати да ће у свим случајевима неуредне отплате кредита банке, активирањем хипотеке, постати власници станова и друге имовине коју, вероватно, неће моћи да продају, чиме ће, према новом Закону о банкама, доћи у зону примене мера кредитно-монетарне политике Народне банке Србије.

Овакву своју оцену проф. др Стојан Дабић, председник Управног одбора Међународног центра за развој финансијског тржишта, у интервјуу за Економетар, ставља у контекст залагања да се банке више окрену финансирању послова у предузећима, од почетка до завршетка, што сада не раде.

Банкарска индустрија

Неки економисти, желећи да подвуку колико у реалном сектору још има проблема, имају обичај да кажу да је наша најбоља грана „банкарска индустрија“. Ако се занемари контекст у коме се то каже, да ли је то тако добар и реформисан сектор?
– Ако се успешност мери по оствареној добити, онда су тврдње тачне. Међутим, за комплекснији одговор треба погледати колики је допринос овог сектора у стварању нових вредности. Да ли су остварени резултати последица створене нове вредности или прерасподеле остварене вредности. Када се зна да је основна функција банкарства да учествује у финансијском посредовању, што значи да повезује оне који имају слободну финансијску штедњу са оним субјектима којима су потребна додатна средства за финансирање развоја, тада се поставља питање да ли је она у потпуности остварена. Исто тако се може поставити питање да ли је кредитирање потрошње, кроз одобравање кредита становништву, подршка развоју домаће индустрије или је креирање додатне тражње за претежно увозним производима, директан атак на домаћу производњу, која због високих камата на коришћене кредите није конкурентна како на домаћем тако и на иностраном тржишту.

Посматрано са аспекта банака са већинским иностраним власницима, сасвим је разумљиво да оне чине све да остваре што већу каматну маржу на прикупљена депозитна средства и на средства која су прибавиле у иностранству као и да директно пружају подршку правним лицима из земље порекла њихових власника. Ако су то критеријуми за оцену успешности банака, онда се мора признати да су оне у потпуности испуниле очекивања својих власника.

Рекламе

– Оно што се може видети и чути у рекламним порукама банака не представља презентацију озбиљне пословне политике, већ више личи на такмичење у досеткама њихових текстописаца, са сумњивим ефектима на стварање рејтинга грађана, оцењује др Стојан Дабић. У вези с тим, он каже да је недавно имао одбрану једног докторског рада који то потврђује. Истраживањем је, наиме, утврђено да оно што се рекламама поручује по правилу не одговара ономе што се добија кад се у банку уђе. Зато није мали број оних који су се разочарали кад су схватили да су се упецали! А то је – негативна реклама. Боље је кад онај који је био унутра може да се похвали условима и да их даље препоручује.
Утврђено је, такође, да је јако низак ниво знања наших грађана из те области и зато олако потписују кредитне услове. На страну то што су уговори, како тврди докторант, толико ситно писани да наш просечан човек то и не прочита. Хвата се за главу тек кад почне отплата кредита, наводи др Дабић.

Иако су се поједини стручњаци из ове области, а међу њима и Ви, залагали да се сачувају и неке домаће банке, најављује се продаја и оних преосталих. Како тумачите, зашто се то ради и шта је мана таквог приступа?
– Сви су изгледи да ускоро нећемо имати ни једну домаћу банку што је, по мом мишљењу, неприхватљиво са становишта вођења националне привреде. А поготову када се имају у виду разлози најезде странаца за куповину домаћих банака и отварање њихових филијала. Јер, све док се на нашем финансијском тржишту може зарадити више пута него на уређеном домицилном, стране банке ће остати код нас. Онога тренутка када се у Србији уреде односи и могућа зарада сведе на ниво који постоји у нормалним тржишним привредама, највећи део њих ће напустити наше подручје и отићи на нека друга где је могућа већа зарада.

Очигледна је намера била да се прода све што се продати може, а за банке је било најлакше наћи купце. При томе се под приватизацијом банака подразумева њихова продаја само страним купцима. И то у условима кад је ово подручје било, да тако кажем, финансијски Елдорадо.

Шта се, по Вашем мишљењу, ту могло урадити?
– Требало је оставити и неке домаће банке да као такве и остану, бар неку од оних већих које су добро радиле. Али, преовладао је други резон, да се продајом свега што може обезбеде приходи, како власт не би морала да брине о томе како се све они могу намаћи. Шта ће после бити, то као да није ни важно.

Пожељне промене

– Могли смо и да копирамо моделе које су други већ испробали. Рецимо, када је отворена прича око стечаја оне четири бивше велике банке, било је предлога да се иде на решење које је Словенија испробала на Љубљанској банци. Послови су пребачени на Нову љубљанску банку која данас купује банке на нашем подручју. Домаће банке има и Мађарска. Хрватска је најпре кренула да распродаје све своје веће банке, али су се касније покајали, увидевши да то није добро решење.

Рејтинг

Ми немамо утврђену методологију за утврђивање укупног рејтинга банака да бисмо могли да кажемо ова је најбоља, а ова мање добра. Јер, једно је рецимо рејтинг у пословању са становништвом, друго су послови са иностранством а треће са привредом. Кад би постојала прецизна методологија она би све то могла да извага и упросечи, чиме би се дало закључити која је по свему томе просечно најбоља. Данас се најчешће као критеријуми узимају остварена штедња, укупна билансна сума или остварени доходак.
Иначе, без икакве сумње, Рајфајзен банка и Интеза су на нашем тржишту најјаче банке посматране билансно – оцењује др Дабић.

Које су промене пожељне у банкарском сектору, гледано са аспекта његових главних клијената?
– Ту бих издвојио две ствари. Једна је стварање финансијског механизма који власницима штедње пружа могућност избора модела пласирања слободних средстава. Друга се тиче привреде – потребе да банке део своје активности усмере на финансирање послова у предузећима и њихово праћење од старта до реализације. На овоме и посебно инсистирам зато што анализе пословне политике банака казују да се оне углавном оријентишу на кредитирање предузећа а не на његове активности. Полази се од тога да се ту може ставити хипотека на имовину и да је ризик мањи, што није тачно. Овакву праксу треба делом ставити на душу и НБС која тражи резервисање у билансу банака за проценат одобреног кредита.

Подршка предузећима

– Уколико би банке, бар делимично, напустиле овај модел и омогућиле предузећима да добију кредитну подршку за сасвим конкретне послове, то би била велика потпора производњи. У том случају банке би обезбедиле своју наплату из реализације посла, без обзира на то како дужник послује на другим сегментима. Сасвим је логично да ће у таквом аранжману банка бити у току свих дешавања у предузећу, можда и боље од неких менаџера. То се и у развијеном свету ради.

Ми смо, на пример, радили на једном већем кредиту од 18 милиона евра који је Европска банка за развој (ЕБРД) одобрила једној нашој већој фирми. Пратила се свака етапа реализације, наравно, уз одговарајуће ограде које се увек могу ставити у контекст обезбеђења наплате. Тако, рецимо, та фирма није могла не само да отуђи део свог пословног простора, него ни да га изда у закуп, док се ЕБРД са тим не сагласи. За разлику од тога, пословне банке одобре кредит, ставе хипотеку, и не интересује их шта се тамо дешава.

Даље, пословна банка би могла да се појави и као купац фирме која има перспективу, али је у финансијским тешкоћама, да доведе екипу која ће је оспособити и помоћи да се „дигне на ноге“. Тек потом банка продаје фирму и на томе може и да заради.

Банкарски лоби

Споменули сте и могућност избора за оне који могу да штеде?
– Ту мислим, пре свега, на могућности које би се сигурно већ увелико користиле да банкарски лоби доста дуго није спречавао усвајање Закона о инвестиционим фондовима, јер су једино они могли бити њихови конкуренти. Неусвајањем овог закона (чији је предлог чекао у влади од 2001. до краја 2006. године) није дата могућност домаћим инвеститорима, посебно ситним штедишама, да своја средства улажу у куповину хартија од вредности преко инвестиционих фондова са неупоредиво већом капиталном зарадом од оне коју су добијали од банака у облику камата на депозите. Иако је крајем прошле године овај закон ступио на снагу, то неће значајније променити односе на финансијском тржишту, бар за неко време, јер су све атрактивне хартије од вредности, са високим приносом, већ отишле у руке страних инвестиционих фондова, физичких и правних лица. Отуд домаћи новоформирани инвестициони фондови немају данас добар избор хартија од вредности за формирање портфеља који би обезбедио релативно добру зараду.

Кредитирање

Уместо да се повећава маса кредита намењена привреди, ту се изгледа губи трка са становништвом. Тако су у 2005. години кредити становништву учествовали у оним укупним банкарским са 25,9 одсто, да би се на крају 2006. године то учешће повећало на 34,2 одсто. То није добро, посматрано са становишта домаће економије. Јер, кад банке одобравају превише кредита грађанима, оне подгревају тражњу а највећи део онога што становништво купује је из увоза, утолико пре што нема довољно домаће робе јер није конкурентна. И шта се, у ствари, дешава? На тај начин се подстиче увоз, каже др Дабић.

Кад је реч о штедњи становништва, видљиво је да је девизна значајно порасла, док динарска стагнира. Може ли држава да буде задовољна тиме, повратком поверења у банке, али не и у домаћу валуту?
– Данашња кретања ме асоцирају на збивања из далеке 1989. и 1999. године. Тада је последња влада тзв. велике Југославије, на чијем је челу био Анте Марковић, као основ за конвертибилност динара, уместо позитивног платног биланса који је нормалан основ, узела стање девизних резерви. Није спорно да стање девизних резерви, када је оно резултат позитивног текућег платног биланса земље као и пројекције његовог кретања, може бити основ контролисане конвертибилности. То значи да је дозвољено конвертовање домаће валуте у страну само у моменту доспећа обавеза плаћања према иностранству.

Међутим, тадашња конвертибилност проглашена је на основу стања девизних резерви формираних из иностраних задужења кроз кредите, авансе, дознаке и покривене лоро акредитиве.

Поуке из времена Анте Марковића

– Проглашењем конвертибилности дата је могућност неограничене конверзије динарске штедње у девизну. С обзиром на то да су ове трансакције обављане најчешће књиговодственом техником и да није долазило до ефективног ни смањења ни повећања девизних резерви, догодило се следеће. Становништву су заправо књиговодственим путем продате девизе које су већ имале власнике, то јест, продате су, са становишта расположивости, непостојеће девизе у девизним резервама. Последице такве политике су познате и права је штета што нису послужиле као поука за данашње економске креаторе.

Када је о данашњој ситуацији реч, ту се озбиљнијом анализом структуре девизних резерви као и обавеза које ће се морати сервисирати из њих (а то су обавезе које је држава преузела према иностранству као и депозити и кредити које су банке узеле у свету и конвертовале их у динаре ради динарског кредитирања у земљи) може закључити да би озбиљније турбуленције на плану девизног курса сасвим озбиљно могле уздрмати девизну ликвидност земље.

Вероватно су то имали у виду и они који су тврдили да би нас од ликвидносног краха могло спасити брзо напуштање динара и формални прелазак на евро као домаће средство плаћања?
– Одговор на питање о повратку поверења у банке а не и у динар треба тражити у чињеници да од укупне штедње становништва, која је 31. 12. 2006. била укупно нешто преко 268 милијарди динара, чак 260,6 милијарди динара је штедња у девизама а свега 7,5 милијарди динара у домаћој валути.

Високе камате

Иако је НБС на старту ове године снизила своју референтну каматну стопу, стиче се утисак да банке веома споро реагују на промене у монетарној политици. То, на неки начин, потврђује и Вашу оцену да не треба очекивати неко битније смањење камата?
– Све док постоји оволика тражња за зајмовима, стране банке немају разлога да их смањују. Познато је, иначе, да су камате на новац који банке позајмљују грађанима и привреди, вишеструко веће од камата на средства која се поверавају банкама.

Тако, рецимо, кад дођете да положите свој новац на штедњу, добијате свега неких три до четири одсто камате, зависно од банке у коју сте дошли, док камате на узете зајмове прелазе 20 одсто. Ту постоји неколико ствари које на овај или онај начин утичу на то, поред већ споменутог одсуства праве конкуренције. Када би предузеће могло олакшано да се задужује на тржишту, емисијом обвезница, многа од њих би „прескочила“ банке. Када би, истовремено, грађани куповином вредносних папира на финансијском тржишту могли да дођу до веће зараде од оне по основу штедње, знатно мање њих би отишло у банку. Јер, ако би предузеће, на пример, емитовало своје обвезнице по камати од 10 одсто, грађани који их директно купују, такође би могли да рачунају на тих 10 одсто, јер ту нема банкарске марже.

Морам да кажем да, у свему томе, нису само банке криве, јер су велика и издвајања. На 100 динара које добију на име штедње, део морају да издвоје за обавезну резерву, па онда ако су још део новца пласирале у неко предузеће, са израженим степеном ризичности, онда и ту има неког резервисања средстава. И онда банка полази од логике да тај преостали износ новца треба пласирати по високој камати. Али, без обзира на све то, банкарска маржа је велика и не може се тиме правдати.

Катарина Секулић