Десетак дана пре изласка из штампе овог броја Економетра, у данима када пишем колумну за рубрику „Транзиција“, главна тема медија је питање: колико је висока штета коју трпи друштво и привреда због одуговлачења страначких (и ванстраначких) преговора о саставу нове Владе Србије?

Данијел Цвијетићанин

Много је проценитеља те штете, а неки су чак себи дозволили квантитативне одговоре (у милијардама долара). Увек сам скептичан према оваквим врстама процена, нарочито када иза огромних сума не стоје уверљива образложења. Спреман сам, ипак, да дам свој прилог теми, уз ризик да текст изгуби на актуелности, пошто ће, можда, у тренутку када колумна изађе пред лице јавности, Влада Србије већ увелико бити формирана. Узимајући у обзир досадашње понашање учесника у преговорима, проценио сам да тај ризик није висок.

У процесу договарања, много јасније него у предизборној кампањи, политичке странке су показале своја лица. Да ли је утешно за бираче што је штета од извесне врсте временског „вакуума“ у вршењу извршне власти надокнађена бољим сазнањем о томе каквој су врсти људи и странака грађани поклонили поверење? Волео бих да верујем да то није право лице новонастајуће владе, али изгледа као да се странке у преговорима труде да у овој, постизборној кампањи покажу колико им је мало стало до мишљења бирача, а далеко више до позиција у подели “приватизационог плена” и других привилегија које власт носи.

Здравом разуму је неразумљиво зашто Србија, у овако деликатном политичком и економском тренутку, не може да брзо састави владу. Сигурно је да се не ради о принципијелним несагласностима у програмима странака, али је, такође, тешко утврдити у чему се ти програми слажу. Циљеви су уопштени и магловити (Европа, бољи живот, напредак, запошљавање…). Путеви до тих циљева нису јасно трасирани. Са извесном дозом ужаса, препознајем у економским програмима и у понашању скоро свих странака склоност ка командној (партијској) привреди и још снажнију тенденцију ка доминацији страначких интереса над економским процесима.

Мало је странака које немају “своје” партијски подобне бизнисмене, судије, тужиоце, полицајце, уреднике јавних сервиса, па чак и своје криминалце и заштићене сведоке…

Да ли, у таквим условима, нормалан човек може да се усуди да послује и инвестира, без страха да ће га интересне групе, којима је “партијска правда” увек изнад (растегљивих) закона, упропастити, или му једноставно отети посао? У предузетничке подухвате смеју да улазе само они са јаким “партијским залеђем”, па и они на кратак рок, у којем желе да брзо остваре огроман профит и “изађу” из посла (пре нових избора). Наравно, страним инвеститорима победничка позиција у последњим ратовима гарантује извесну сигурност, али и они, при процени вредности компанија у Србији, рачунају са високим стопама ризика.

Плен је, ипак, сувише крупан да би “преговарачи” од њега одустали и дозволили нове изборе (тим пре што су многе маске пале), али их исти тај разлог наводи да се цењкају до последњег делића енергије – и времена.