Od dedine pekare do poznatog brenda u kategoriji slatkiša prošlo je tačno 60 godina. Aleksandar Stamevski i supruga Sonja su treća generacija u porodičnoj firmi u kojoj svakodnevno nastaje mnoštvo raznovrsnih slatkiša. Oni se nadaju da će i njihova deca, Sandra i Kristijan, nastaviti porodični posao

Priča Stamevskih liči na filmsku – deda je još pedesetih godina prošlog veka, u ondašnjoj SFRJ, došao iz Makedonije, iz okoline Tetova, u Staru Pazovu. Stigao je sa suprugom, troje dece i dva kofera. Jedino što je znao da radi bio je pekarski zanat, jer je još kao devetogodišnjak otišao u Bugarsku i tamo postao pekarski šegrt. Vremenom je pazovačka pekara „Tetovac“, otvorena 1953. godine, stekla ugled i svoj karakterističan imidž – odličan hleb i pecivo. Deda je radio četrdesetak godina, jedan od njegovih sinova se polako uključivao u posao.

– Bio je to moj otac koji je posle sportske karijere još 25 godina proveo na rukovodećoj poziciji u fabrici, ali je paralelno sa tim počeo da pomaže dedi oko pekare. Posao se održao i ja sam tu, praktično, treća generacija koja toj tradiciji daje sasvim novi, savremeni pečat – priča Aleksandar Saša Stamevski.

Reč je o jednom od veoma uspešnih preduzeća za proizvodnju ručno pravljenih kolača i torti „Stamevski“ u Srbiji i o porodičnom biznisu kojim se danas bave Aleksandar i supruga Sonja. Aleksandar (40) je završio menadžment, a Sonja (36) psihologiju. Oboje su se bavili i manekenstvom devedesetih godina – Sonja malo više i ozbiljnije, a Saša, kako kaže, više kao hobijem, pa se i danas ponekad pojavljuje na modnim pistama.

– Sonja i ja smo imali tada još jednu delatnost – bila je to era otvaranja brojnih pržionica kafe, pa je moglo pristojno da se zaradi u poslu sa kafom – kaže Aleksandar.

Ekipa Ekonometra posetila je porodicu Stamevski u Staroj Pazovi i imala priliku da se na licu mesta uveri u način pripreme slatkiša koji su već postali poznati širom cele Srbije.

– Malo-pomalo okrenuli smo se pekari. Ali, do pravog izlaska iz lokalne sredine došlo je krajem devedesetih. Ja sam već imao iskustva iz posla sa kafom i počeli smo polako da testiramo kako može da se plasira jedan po jedan proizvod, da se prilagodi pakovanje, da se krene u neke male radnje jer tada nije bilo velikih sistema. I vrlo brzo smo imali početne rezultate – objašnjava Saša Stamevski.

Prvi proizvodi bile su klasične, svima poznate kiflice sa džemom, uvaljane u sitan šećer. Prodavali su ih u svim tada dobrim marketima u Beogradu. Inače, pekara se dugo zvala „Tetovac“, a i kako bi drugačije, kaže Saša, kad se deda doselio upravo iz tog makedonskog mesta. Ali kasnije, u skladu sa logikom da je sada već reč o porodičnom biznisu i trećoj generaciji, firma je nazvana porodičnim imenom – Stamevski.

Saša kaže da takav naziv nosi i veću odgovornost i lični pečat kao garanciju kvaliteta, pogotovo kada je reč o proizvodnji hrane.

– Intenzivnije smo krenuli sa poslom u drugoj polovini devedesetih godina. Naša najveća ekspanzija bila je upravo u doba kada su počele da se šire male radnje, bivše STR, koje su postajale sve veće.

Onda su vlasnici počeli da otvaraju nove objekte i da stvaraju trgovinske lance. Zatim su došli veliki sistemi, dobro opremljeni i sa adekvatnim uslovima za prodaju proizvoda poput naših. Potrošači su počeli da se snabdevaju u ovim velikim supermarketima, jer je sve moglo da se nađe u jednom objektu a Stamevski kaže da su baš tada dožive li najveći procvat.

– Veliki marketi su tražili lokalne dobavljače za sve proizvode, a mi smo već tada snabdevali puno malih objekata. Dakle, imali smo dobar ritam proizvodnje i ukupne logistike, tako da smo mogli da sarađujemo sa većim lancima. I onda je to počelo da daje zaista dobre rezultate.

Saša kaže da je u to vreme bilo normalno sarađivati se velikim sistemima i to nije bio veliki problem. Mali proizvođači su se rukovodili logikom: mnogo je jeftinije platiti određenu sumu i naći se odjednom u 30-40 marketa, nego ulaziti pojedinačno u svaku prodavnicu, prethodno razgovarati sa duplo više ljudi, nositi uzorke, putovati.

– Stavili smo sve to na papir i našli rezon – štedimo vreme, štedimo novac i idemo prema tom načinu trgovine. Drugo je pitanje kako sada plivati u tim vodama.

Vremenom se širio asortiman, a Saša Stamevski kaže da su želeli da prave proizvode koji su svima već dobro poznati, ali da to budu autentični domaći kolači, od kvalitetnih sirovina, prilagođeni savremenom načinu distribucije i prodaje.

– Osetili smo da je ovo posao u koji treba investirati, inovirati i uvesti nove vrste proizvoda. Od tog momenta u našoj maloj firmi postaju prisutni svi instrumenti klasičnog poslovanja – krenuli smo i sa marketingom, prikupljali povratne informacije sa tržišta, radili na ispunjenju svih zakonskih i sanitarnih uslova. Današnji asortiman čine tri kategorije proizvoda: sitni kolači, komadni kolači i torte.

– Kada smo ovladali proizvodnjom sitnih kolača poručivane su veće količine i zahtevi tržišta su porasli. Mi smo odgovarali na komentare potrošača, prilagođavali se i tako došli do sledeće faze kada smo počeli da pravimo torte. Mogu reći da i danas tako radimo – prilagođavamo se tržištu. Firma „Stamevski“ trenutno zapošljava više od 100 radnika. Najveći napredak ostvaren je u poslednjih deset godina, a sve što su radili i investirali bilo je u skladu sa tim da se zadrži autentičan oblik, način i proces proizvodnje. Princip rada je kao u svakoj dobro organizovanoj kuhinji, samo višestruko multipliciran.

– Tehnologija neumitno napreduje, dedin mikser imao je malo obrtaja u minutu i bio je spor, današnji mikseri imaju mnogo više obrtaja i mnogo su brži. Ta smesa može da se umuti za kratko vreme, ali ako hoćete prirodno brašno, kvasac, vodu, sirovine ne mogu to da izdrže i zbog toga smo i zadržali staru tehnologiju. Peći su drugačije, kraće se peče jer treba postići veliku količinu za tržište. I šta se onda dešava – ili menjate proizvod uvođenjem nove tehnologije ili se branite zadržavanjem stare. Kada je reč o investicijama, Stamevski kažu da je u početku sve bilo plod entuzijazma i posao je finansiran iz porodičnih izvora. Kasnije je bilo ulaganja sopstvenih sredstava, ali i korišćenja kredita, a najpovoljniji krediti su od Fonda za razvoj Republike Srbije.

– Dnevni nivo proizvodnje u našim pogonima danas iznosi oko dve tone gotovih proizvoda. U početku, pre više od 15-20 godina, nas petoro je za jedno popodne napravilo sedam kilograma kiflica, tako da je apsurdno upoređivati o kolikom skoku je reč.

„Stamevski“ je postao već poznat brend na srpskom tržištu slatkiša, a trenutno su u procesu dobijanja dozvola i ispunjavanja uslova za izvoz. Prvi cilj su zemlje u okruženju. Distribucija proizvoda predstavlja veoma bitnu stavku, jer su proizvodi izuzetno osetljivi za transport i skladištenje. Uz to, imaju i veoma kratak rok trajanja, u proseku deset do petnaest dana.

– Imamo svoja rashladna vozila, osam kombija koji razvoze proizvode širom Srbije. Naša komercijalna služba je redovno na terenu i šalje trebovanja po objektima. „Stamevski“ d.o.o. radi robnu marku za Merkator i to se isplatilo kao taktički dobar potez.

Saša kaže da lošu stranu poslovanja predstavljaju uslovi u kojima svi funkcionišu u našoj zemlji. Ističe da država ne pomaže dovoljno malim preduzećima, tržište i tržišni uslovi nisu adekvatno regulisani, a kašnjenje sa plaćanjem poverilaca je jedna od otežavajućih okolnosti.

– Mislim da je anarhija glavni problem kod nas jer različiti kriterijumi funkcionišu na sve strane. Ali, svi se nadamo nekim mirnijim i normalnijim vremenima. Ipak, i u sadašnjim otežavajućim uslovima, cilj nam je da zadržimo dobar kvalitet i sirovina i gotovih proizvoda i distribucije.

Cilj Stamevskih je da zadrže klasičan način proizvodnje, jer je reč o manufakturi u kojoj je ručni rad osnova proizvodnje, što dalje znači da je čovek glavni faktor i da su zaposleni garant kvaliteta. Sonja i Saša bi voleli da i naslednici – devetogodišnja ćerka Sandra i 12-godišnji sin Kristijan, nastave porodični biznis, i da posao traje i kroz neke naredne generacije, ali za sada nemaju konkretne planove.

– Emotivno bih svakako voleo da neko posle nas nastavi posao, i da se firma dalje razvija. Mislim da je za uspeh u malom biznisu neophodna doslednost osnovnoj ideji, istrajnost i verovanje, kao i nesebična podrška cele porodice – zaključuje Aleksandar Stamevski.