Када је престао да машта о улози данског краљевића, Срђан Јовановић се прилагодио духу актуелног времена, запловио водама предузетништва и спојио глуму и приватни бизнис

Маркетинг служи да те убеди да мораш да имаш неки производ без којег је човечанство живело хиљадама година, иначе је твој живот бесмислен. „Ово, једноставно, морате имати: отклања најупорније мрље, штити од сунца, успорава старење, регенерише вашу косу, даје свежину вашем лицу, упија и до 40 одсто више течности, спречава каријес, отвара апетит, појачава ерекцију, решава стомачне тегобе, зауставља крварење, поправља расположење, ублажава бол, кува без воде, пржи без уља, топи килограме, са додатком алоја вере, на бази вештачког биља… Уколико поручите одмах, можете освојити летовање за двоје, скутер или телевизор. Ово, једноставно, морате имати!”

И када купиш оно што ће ти живот учинити квалитетнијим, покушај да одговориш на питање – јесам ли сада задовољнији? Јесам ли нашао смисао живота у „драј кукеру“, улошцима, пиву, препаратима, колима на соларни погон… Или сам превише гледао телевизију… Да ли сте у овој дајџестираној реклами препознали нашу свакодневицу?

Њу је препознао и млади глумац Срђан Јовановић и укомпоновао је у своју најновију стенд-ап комедију „Привид живота“, премијерно изведену крајем јуна на чувеном Лент фестивалу у Марибору. „Саставио” ју је од свих оних немогућих свакодневних појава које нас спречавају да живимо нормалан живот, које нас гуше, малтретирају, а без којих, опет, никако не можемо. Оне јесу сува реалност, али и наш покушај да јој умакнемо.

Охрабрен успехом и дугим животом своје прве стенд-ап комедије „Групна терапија“ Срђан Јовановић се упустио у нову авантуру бележења свега што нам се догађа и преточио та запажања у смешан опис наше збиље. Негде још у раним данима своје уметничке каријере знао је да ће његова глумачка вокација бити баш стенд-ап комедија, посебна театарска форма која своје зачетке бележи педесетих и шездесетих година прошлог века у САД и Енглеској као нека врста пролога у тада популарним водвиљима, али са коренима још из доба Шекспира и дворских луда. Помно је пратио досетке Ленија Брукса и Едија Марфија, глумаца који су били и аутори духовитих текстова и сам се упустио у авантуру позоришне форме којој је сам свој мајстор, спреман да прихвати ризик неуспеха, или, можда, да побере ловорике уколико ствар прође.

Опширније у штампаном издању