Даринка Танкосић у Кикинди отвара занатску радњу у којој ће продавати уникатне, етно осликане рукотворине. Прве паре је зарадила продајући са ћерком осликана ускршња јаја

Када је схватила да од плате у „Трикотажи Београд“, где је радила на пословима увоза-извоза, неће моћи да плати ћерки приватне часове цртања и сликања како би уписала Академију примењених уметности, Даринка Танкосић је после скоро две деценије узела радну књижицу. У прво време је продавала усисивач „кирби“ по Србији, а када је почело бомбардовање и посао стао, скелом се превезла преко Дрине и прешла у Бањалуку. Све носећи „кирби“ са собом.

Тамо је, током тих дана бомбардовања, чистила туђе куће, а ћерка је, спремајући се за Академију и желећи да уочи Ускрса и сама нешто заради, почела да осликава јаја. Гушчија јаја куповале су по симболичним ценама у околним селима. Даринка је сламчицом продувавала јаја, избацујући тако жуманце, а ћерка Љубица их је украшавала темпером или воском, да би их потом заједно продавале на пијаци. Тако је почео и развио се бизнис који траје скоро деценију. И који доноси одличну зараду. Толику да Танкосићи данас у Кикинди отварају своју занатску радњу у којој ће продавати уникатне, етно осликане рукотворине. У међувремену је Даринка купила грнчарску пећ, јер им је намера да осликавају и праве посуђе од керамике. Такође, купиле су и графичку пресу.

– Прве паре које смо зарадиле продајући осликана ускршња јаја искористиле смо да се вратимо у Београд. Била је то зарада већа од тадашње месечне плате. Странци нису штедели новац када је куповина униката у питању. Схватила сам да је то посао који може донети много новца, јер је продаја била веома добра. Не само уочи Ускрса,већ и иначе, па су се јаја оцртавала и другим мотивима: цвећем, српском ношњом, шљивама и свим оним што је аутентично за Србију и што би се могло понети као својеврстан сувенир у иностранство. Пошто је било много јевтиније да сами узгајају гуске и производе јаја у великим количинама, Танкосићи су се преселили у Кикинду, а новцем добијеним од продаје стана у Београду купили су земљу. Размишљајући чиме још могу да се баве, дошли су на идеју да би добро ишла и продаја украсног биља:

– Виђала сам жене да на пијаци продају икебану. Помислила сам да би исто то цвеће још боље изгледало када би се осликало, али да боје буду природне. У почетку сам цвеће куповала и сушила, осликавала га, а потом почела и да га узгајам, прича Даринка. Данас се на тој земљи гаји сунцокрет, трска, мак, лан, бамбус, посебна травица која, када се добро осуши, може да се пере и да изгледа увек свеже. Осушене биљке се фарбају, оцртавају и продају као украсно собно цвеће.